Кад се љубав силом добија

У периоду од 2005. до краја јуна 2008. у Београду је пријављено укупно 88 случајева силовањаод стране Н.Н. починилаца, за 10 напасника се још трага, а 78 успешно решено. Број силовања је у опадању у граду, док је у приградским насељима у порасту, званични су подаци Полицијске управе града Београда. Ипак, тачан број извршених силовања није могуће прецизно навести због тамне бројке непријављивања.

Према статистичким подацима истог извора, силовања се највише дешавају од десет сати увече до шест сати ујутру, најчешће у стану или у кући (55 одсто), затим у шуми, пољу или неком напуштеном простору (11 одсто), на улици (10 одсто), у угоститељским објектима (9 одсто), у возилу (9 одсто) и у лифтовима (6 одсто). Најчешћи начин на који су жртве принуђиване на обљубу јесте физичка сила, претња ножем и пиштољем.

Будући да се не може направити универзални профил напасника нити се јасно могу дефинисати разлози који га наводе да почини такавакт насиља (напасник често може да буде особа против које никада није подношена кривична нити прекршајна пријава, а пракса показује да је најчешће реч о особистарој од 18 до 50 година, која има породицу), тако се не може прецизно утврдити ни којег старосног доба могу бити потенцијалне жртве. Статистика, међутим, указује да су жене од 18 до 28 година најчешће метенапасника (43 одсто), затим жене од 28 до 50 година (25 одсто), малолетна лица од 14 до 18 (12 одсто), деца до 14 година (12 одсто) и жене више од 50 година (8 одсто). Последице које жртва преживљава могу бити не само физичке (болови, нежељена трудноћа), већ и психичке (стање страха, апатија, депресија, склоност према самоубиству...), као и социјалне (друштвена изолација, поремећај комуникације са породицом и околином, нарочито у затвореним и патријархалним заједницама у којима се поштује невиност девојке пре брака).

После физички и психички тешко преживљеног чина силовања, жртве често имају проблем да прикупе доказе о насилној обљуби уколико им починилац није нанео теже физичке повреде, уколико не познају починиоца, али и ако силовање не пријаве у што краћем року јер се сви биолошки докази губе, па није могућеиздвојитини ДНК профил напасника. Услед притиска породице, дечка (мужа) или ближе околине, жртве често одустају од процеса, повлаче пријаве и одричу се права да законским путем казне починиоца. Процес доказивања силовања је јако мучан за жртву, између осталог и због последица које тај чин носи са собом.

Медији у свету, па и код нас, често се немилосрдно опходе према жртвама силовања наводећи места где живе и њихове иницијале, што у мањим местима може више да открије него да прикрије идентитет особе. Ни лекари у свом опхођењу понекад не штеде жртве, јер постоје случајеви у којима су силоване девојке гласно прозиване на гинеколошки преглед у пуној чекаоници, и то у пратњи полиције. Због тога се често стиче утисак да средина не гледа благонаклоно на жртве силовања, већ их етикетира, осуђује и „одбацује”, сматрајући их кривим због тога што им се догодило.У Србији се о силовању нерадо говори а стиче се утисак и да закони баш и нису наклоњени жртвама. У прилог томе говори и чињеница да је за силовање одрасле особе предвиђена максимална казна до 15 година затвора, док уколико је реч о силовању са смртним исходом предвиђена казна је 18 година. Минимална казна за обљубу детета узраста до 14 година износи од једне до 18 година затвора.

Превентивним радом и ефикасношћу Полицијске управе града Београда 2006. и 2007. успешно су решена серијска силовања два починиоца,и на тај начин на неко време одложене сличне активности напасника. Према препорукама стручњака, жртве не би требало да се повлаче и ћуте пред оваквим проблемом, већ треба да се суоче са починиоцем и настоје да га доведу пред лице правде.