Несложни НАТО

Ратни тријумф Русије над Грузијом повратио је Москви понос империјалне силе. Рат се није отегао и заглибио у блату, као својевремено у Чеченији. Напротив, био је брз, кратак, а да су Руси хтели осетијски агресор Сакашвили осим окрвављеног носа зачас је могао изгубити Тбилиси. Кремљ је међутим застао на позицијама с којих се то може постићи невојним средствима. Евентуално, неким политичким наставком касније. Узгред, одузео је Грузији Абхазију и Јужну Осетију, признавши независним аутономије чији су грађани претходно снабдевени руским пасошима.

Успех Москве оповргао је мит о тобоже антируском експанзионизму НАТО-a према руским границама. Криза је показала да данашњи НАТО одавно није тај, којим Путин успева да одржи у стању мобилизације своје руске бираче. Штавише, чини се да „антируски НАТО” све више трпи због оптужби да је „проруски” – то јест да је европски кор његових чланица ( Немачка, Холандија, Француска, Шпанија, Италија... ) несмотрено попустљив. Наводно, мотивисан је својим економским и енергетским, а не превасходно западним одбрамбеним интересима. У сваком случају, очигледно је да Европа не зна шта би почела.

Са Грузијом „у наручју”, Русија је уплашила Балтик (Естонију, Летонију, Литванију ) и Пољску, бивше присилне совјетске чланице и највећу жртву Хитлеровог пакта са Стаљином. Није пријатно ни осталим источним Европљанима. Хватање Тбилисија у клешта, дистрибуција руских пасоша Русима на Криму и инсистирање на признавању неприкосновености сфере руских интереса, потенцирају страх од повратка империје у границе СССР. Некадашње окупиране државе источне Европе не осећају се више сигурним, макар и унутар Запада. Приговарају добровољачким „мањкавостима” НАТО-а који, као и све демократски засноване институције обично нема, а када му је потребан, споро прибавља акциони консензус.

Рат у Авганистану истерао је ту ствар начисто, показујући колико је тешко постићи ратни консензус. Криза солидарности поткрепила је аргументима идеју о кризи НАТО-а. САД су упозориле да је алијанса у кризи солидарности, подељена на оне „који желе да се боре” и „оне који не желе” и да „не можете имати савезнике чији синови и кћери гину” и оне друге „заштићене од таквог жртвовања”.

„После Грузије”, тема безбедносне поузданости НАТО-а актуелизована је и у Европи. Пољска и Пољаци не желе да буду у савезима у којима помоћ касни, обелоданио је премијер Пољске Туск. („Није добро када помоћ стиже погинулима.”) Туск жели да Пољска буде у савезу који прискаче „чим се куцне прстом”, у самом тренутку могућегсукоба. Његов министар Сикорски, подсећа на „прекретни тренутак 20 столећа”, у којем се Пољска уздала у савез с Британијом и Француском, а остављена је да се сама суочи с нацистичком Немачком и потом „буде ударена с леђа од Совјетског Савеза”. (То је „нашу судбину одлучило за следећих 50 година”.)

Туск и Сикорски изражавају коренито промењено расположење земље – да се не каже, раширени страх Пољака од понављања те познате историје. Пред призором руске хирургије над Грузијом, њихово већинско расположење превагнуло је сада у страну директног ослонца Варшаве на Вашингтон, а мањена уздање у Брисел. Нестало је, на пример, недавно противљење јавности инсталирању америчких антиракетних пројектила на тлу Пољске. А, опет, у већој мери се аплаудира владином инсистирању да се сама Пољска боље наоружа. Независно од планова НАТО-а.

Неко ново доба подељености полетне Европе, пред Русијом која чека. Охрабренада поверује да то о чему Путин сања можда и није неизводљиво, како се чинило „пре Грузије”.