Кловнови у циркусима живота

„Браво за кловна”, ауторски пројекат глумице Народног позоришта из Суботице Миње Пековић, музичка је монодрама документаристичке основе, настала према њеним личним записима током недавног процеса лечења од канцера. Реч је о истински снажној, дирљивој и охрабрујућој представи особене жанровске сложености, игри која има елементе гротескног кабареа, стенд-апа, пантомиме, драмског и плесног театра. На позорници одређеној присуством симболичких кавеза, једног великог и низа мањих, тече Мињина игра о непрестаним, жилавим борбама са конкретним и симболичким кавезима, стварним и измишљеним границама које она руши непосустајућим оптимизмом (сценографија Марија Калабић). У след фрагмената из дневничких записа о откривању болести, које се преклопило са почетком епидемије ковида и додатно компликујућим мерама изолације, укључени су и делови текста изговорени на француском језику, рефлексије живота Едит Пијаф, чији је животни пут такође обележила борба са канцером. Они уносе необична значења у игру, као да су нека врста одраза алтер-ега протагонисткиње, вид отелотворења борбе са собом, али и олакшања због симболичког присуства једне сличне, борбене и креативне душе. Мињине исповести карактерише нарочита ведрина борбе, слављење живота, хумор који доноси растерећење, као и извођење песама које оснажују веру. У том смислу је важан и њен лик кловна, један од аспеката сложености сценске персоне, смешно-тужна фигура која се гротескно цери невољама. Ова слојевита и динамична приповест о једној борби, коју све време прати музичар Мирослав Идић на хармоници, доказује катарзичну моћ позоришта, могућност ослобађања од патње и страхова, индивидуално и колективно разбијање кавеза у којима сви, у већој или мањој мери, живимо.

А један сасвим другачији карактер покреће такође веома успешну представу „Госпођица”, насталу према роману Иве Андрића, у драматизацији Вање Ејдус. На сцени пратимо духовни суноврат протагонисткиње Рајке, особе која у сржи негира живот, у времену Првог светског рата. Подстакнута искривљено протумаченим мислима оца на самрти о важности штедње, она се постепено сасвим изолује од света, отпушта послугу, одбија пријатеље и фамилију, запушта кућу, истовремено се окрећући прекомерном згртању новца, кроз трговину и зеленашење, подсећајући помало у томе на Брехтову Мајку Храброст.

Режија Ђурђе Тешић, која се може означити као стилизовано-поетски реализам, вешто спаја епско и драмско, игру наратора и живих ликова. Занимљиво стилизована позорница је уоквирена са два искривљена гломазна дрвена рама, који се могу тумачити као оквири за две слике, два погледа на свет (сценографија Драгана Пурковић Мацан, костим Ивана Ристић). Један је поглед разумних људи које може да представља Рајкина мајка (Наташа Иванчевић), свесна ћеркиних странпутица, болесне заслепљености штедњом и новцем, а други је ишчашена Рајкина визура, сурово материјална, трагично исушена од живота, отргнута од племенитости и љубави. Слађана Зрнић успешно представља госпођицу Рајку, као убогу, усамљену, скршену жену, заробљену похлепом и укинутом женственошћу. Зарађена брда новца и злата не дају јој ни лажну надменост, већ је остављају згрбљену у патолошком шкртарењу. Рајка је повремено и тужно комична у разним ситуацијама закидања пара, попут Молијеровог Харпагона, или његовог наследника, Стеријиног Кир Јање. Суптилне елементе комичног, кроз наглашени физички израз, уноси лик Јованке (Сњежана Мишић), предузимљиве и енергичне Рајкине пријатељице, као и ликови Рајкине фамилије, трио који подсећа на Нушићеве брбљиве тетке, малограђанке.

И у овој представи су важни музичари који све време прате радњу, упечатљиво одређујући њен ритам и јачајући поетску снагу извођења (композитор Владимир Пејковић, Анастасија Марић, виолина, Марко Ковачић, контрабас). И овде су укључени сонгови, у ефектном финалу које емотивно продорно сажима мисли о пролазности и изгубљености таквог живота. Певање је усклађено са другим поступцима стилизације, колективним, симболичким тумарањем наратора са коферима, громогласним хорским лупањем ногама у под, у означавању претње долазећег рата и другим физичким, симболички изражајним решењима (сценски покрет Емир Фејзић). Она суптилно заокружују ову вредну представу о трагедији света где је Новац постао бог, несумњив метафорички исказ нашег времена.