Утисци о свакодневном животу

Не мислим да је „јака реч” по себи проблем. Има људи који јако живе од тих јаких, жестоких речи, а да оне немају никакве везе са књижевношћу без обзира што слове за поезију, прозу, драму... И даље је важније с ким си него какав си, и тако ће по свој прилици увек бити. Ипак, културе се разликују по дубини и очигледности тог јаза између „миљеника” и свих осталих. Наша култура је у том погледу пала доста ниско.

Ово у интервјуу за наш лист каже песникиња Марија Кнежевић, ауторка врло читане колумне „Књига утисака” која је од 2005. до 2007. године објављивана на страницама Културе нашег листа. Есеји из те колумне, као и они који су објављивани на другим страницама„Политике”, недавно су изашли у издању београдског „Трећег трга”, под истим насловом – „Књига утисака”.

Марија Кнежевић (1963) је дипломирала на групи за Општу књижевност и теорију књижевности, Филолошког факултета у Београду (1989), магистрирала на Michigan State University (Michigan, USA), на групи за Компаративну књижевност (1999), на којем је три године предавала креативно писање које, од фебруара 2008, предаје у Клубу лепих уметности у Београду. Уредник је трибине „Књига +” у оквиру делатности Српског књижевног друштва.Пише поезију, прозу, књижевне критике, преводи. Заступљена је у многим антологијама савремене српске поезије и прозе.

Иако је прошло више година од објављивања Ваше „Књиге утисака” на овим страницама, можете ли оценити које су биле карактеристике тог времена?

И да није у питању тако блиска прошлост, мој утисак је да се утисци или, пак, чињенице из културе нашег свакодневног живљења нису битно променили. Моја намера је била да у одређеним наизглед дневним појавама пронађем оно што би се могло назвати феноменом времена и не само овог простора. Примећујући и посматрајући последице, занимали су ме узроци и могући развој гротескних, трагикомичних, фаталних, али и истински вредних, лепих, охрабрујућих датости нашег и не само нашег свакодневља. Будући да је једна од мојих највећих страсти љубав према истини, без обзира на то колико је она „лепа” или „ружна”, разоткривање одређених чињеница је само почетак искреног и темељног труда да их разумем. Искрена упитаност је свакако и истинитија и раскошнија од често лажних ефеката брзих, кратких и заправо нетачних одговора.

У Вашим „утисцима” било је, с правом, пуно оштрих оцена, и горчине…

Рекла бих да је у њима неминовно било пуно ироније, каткада и хумора у смислу оног чувеног „смеха кроз сузе”. Верујем у неприкосновену мудрост хуморног, тако да је у оваквим текстовима и духовитост, техницистичким речником речено, у функцији истине. Горчина коју сам примећивала, бележила и настојала да је анализирам јесте продукт стварности, ни у ком случају „ауторско дело”, напротив. Сигурна сам да у једном оваквом друштву, изможденом ратом, сиромаштвом и промоцијама којекаквих накарадних „вредности” није потребно објашњавати откуда толика горчина. Ипак, морам да признам да ми је много привлачнија она димензија нашег живљења коју многи називају надреалном. Конкретно, привлачи ме њена укупност, моћ да у истом часу ослободи и бес и смех. Тога овде, као што сви знамо, има напретек. Довољно је, а није нимало лако, да појавама и ликовима дате права имена.

Последњих месеци изашло Вам је више наслова на страним језицима. Како се осећате као превођени писац?

Радујем се, наравно, јер знам да је до тих превода, пре свега избора моје поезије и прозе, дошло спонтано, ван било каквих „програма”. Лепота такве позиције је у томе што већ и саму заинтересованост преводиоца или издавача доживите као комплимент. Моја прва књига је изашла 1989. године, а прва преведена књига 2005. када сам са „Књигом о недостајању”, објављеном двојезично на немачком и српском језику, представљала СЦГ у аустријском пројекту „Edition Zwei”. Ове године у мају је изашао роман „Екатерини” у Пољској, захваљујући не само преводилачком труду Дороте Јованке Ћирилић, већ и њеној задивљујућој упорности да посредује између издавача и нашег Министарства културе око тзв. финансијског питања. Уследиле су рецензије, прикази, позиви и тако је дошло до тога да књига песама „Уличарке”, коју сам објавила у лето 2007. у издавачкој кући „Рад”, представља Србију на Европском фестивалу поезије у Гдањску. Потом се аустријски издавач заинтересовао за роман „Екатерини”, као и за одабране песме. Недавно је сличан сигнал стигао и из Русије. Дакле, све је то дошло нагло, бар за мене, која сам навикла да живим на једном језику. Иначе, превођење сматрам једним од врхунских умећа, ако није и највеће. Мислим на укупност тога појма, на умеће општења међу бићима, као и на чињеницу да је и сама уметност, парафразираћу Цветајеву, превод са језика неизрецивог.

Песникиња сте, али пишете есеје и прозу. Ипак, кажете да „укупна уметничка реч произлази из поезије, и ту остаје.” Шта поезија позајмљује есејистици, и прози?

Певање и мишљење, као што је толико пута речено, јесу суштина било које форме књижевног стварања. Поделе на родове, жанрове, облике, представља клизав терен, премда су оне нужно учило у теорији књижевности. Током самог рада, углавном нисте свесни, не размишљате о томе да ли сте за причу „позајмили” концизност реченице од поезије, или је развијена перцепција есејисте „прискочила” романописцу, песнику. Развијате свој стил, непрестано, дајете у том погледу све од себе, јер стил јесте садржај. Шта би друго било? Све приче су одавно испричане, тачно, осим оне коју свако од нас прича из свог угла, као непоновљива јединка. Можда је ова истина очигледнија у поезији, али једнако важи за све видове стваралаштва.

Који би био Ваш први утисак о овом времену?

Време је нестабилно. Древни народи су веровали да после сунца долази киша и обратно. Њихова вера у промену је била основана. Мој утисак је жеља да се надам да глобална непромишљеност није нанела фатални ударац условима људског постојања, да иза још једног жестоког лета следе нека пријатнија и мудрија годишња доба.

Анђелка Цвијић

---------------------------------------------------------

Уиграно клановско понашање

Чини ми се да књижевна критика не воли баш „јаку реч”. Да ли је се клони из опортунизма или из недовољног знања?

Тешко је, а можда и немогуће то разврстати. Мој утисак је да код нас влада уиграно клановско понашање за које сама реч, реченице, књиге... и нису толико битни, већ је важно ког писца треба произвести у уваженог, награђиваног, добро плаћеног, а кога не. Наравно да је појам етаблираног уметника у самој супротности са стваралаштвом чија природа захтева субверзивност као насушни елемент његовог постојања. Међутим, уметност, а у оквиру ње нарочито књижевност, подлеже друштвеним играма, а њих, пак, ретко краси било каква уметничка склоност. И ту настаје забуна.