Ако из­о­ста­не по­моћ же­не оста­ју у на­сил­ним ве­за­ма

У по­след­њих де­сет да­на у Ср­би­ји је уби­је­но чак пет же­на, а Не­ве­ну, Ма­ри­ну, Ма­ри­ју, Ка­ро­ли­ну и Дра­га­ну ли­ши­ли су жи­во­та њи­хо­ви нај­бли­жи – му­же­ви, емо­тив­ни парт­не­ри и па­стор­ци. Овој су­ро­вој ста­ти­сти­ци фе­ми­ци­да сва­ка­ко тре­ба при­дру­жи­ти по­да­так да је то­ком про­те­кле го­ди­не 27 же­на уби­је­но у по­ро­дич­ном на­си­љу, а у прет­ход­них де­сет го­ди­на стра­да­ло је ви­ше од 300 же­на. Јав­ност је не­дав­но би­ла шо­ки­ра­на при­чом о углед­ном хи­рур­гу ко­ји је бру­тал­но пре­ту­као сво­ју су­пру­гу за ко­ју се то­ком ис­тра­ге ис­по­ста­ви­ло да је већ ду­же вре­ме тр­пе­ла на­си­ље од су­пру­га, за ко­га су све ко­ле­ге и при­ја­те­љи твр­ди­ли „да је био ди­ван ко­ле­га и чо­век ко­ји ни мра­ва не би зга­зио”.

Исто­вре­ме­но, та­бло­ид­ни ме­ди­ји из­ве­шта­ва­ју да се по­зна­ти бе­о­град­ски брач­ни пар ко­ји го­ди­на­ма ра­ди у мод­ној ин­ду­стри­ји – а сти­гао је на ступ­це цр­не хро­ни­ке због оп­ту­жбе су­пру­ге да ду­го тр­пи на­си­ље – тре­нут­но од­ма­ра на ски­ја­њу. Пра­те­ћи њи­хо­ву по­ро­дич­ну дра­му, са­зна­ли смо да се мај­ка тро­је де­це исе­ли­ла из за­јед­нич­ког ста­на и да је су­пруг до­био за­бра­ну при­ла­ска. Та­ман кад се оче­ки­ва­ло да ће се по­ро­дич­но на­си­ље за­вр­ши­ти раз­во­дом, осва­ну­ле су њи­хо­ве сли­ке са за­јед­нич­ког зи­мо­ва­ња, пот­пи­са­не иди­лич­ним на­сло­ви­ма „Љу­бав је по­бе­ди­ла”.

Не­што ра­ни­је у јав­ност су сти­гле и свад­бе­не фо­то­гра­фи­је на­шег по­зна­тог ва­тер­по­ли­сте, ко­ји је у апри­лу про­шле го­ди­не због парт­нер­ског на­си­ља до­био за­бра­ну при­ла­ска сво­јој де­вој­ци. Ако је ве­ро­ва­ти ту­ма­че­њу та­бло­и­да, ко­ји су вен­ча­ње про­пра­ти­ли ко­мен­та­ри­ма „ко се би­је тај се во­ли”, срећ­на мла­да од­лу­чи­ла је да ба­ти­не ни­су и не мо­гу да бу­ду пре­пре­ка овој суд­бин­ској љу­ба­ви. По­сле свих ових слу­ча­је­ва јав­ност је са пра­вом збу­ње­на и по­ста­вља пи­та­ње за­што же­не оста­ју у на­сил­ној ве­зи, за­што го­ди­на­ма тр­пе на­си­ље и за­што се вра­ћа­ју на­сил­ни­ку, на­кон што по­кре­ну све пра­во­суд­не ме­ха­ни­зме ка­ко би окон­ча­ле њи­хов парт­нер­ски или брач­ни од­нос.

– Ипак, ва­жно је раз­у­ме­ти да ни­јед­на ве­за не по­чи­ње на­си­љем, већ за­љу­бљи­ва­њем, због ко­јег парт­нер­ка мо­же го­ди­на­ма да бу­де „сле­па” на пр­ве зна­ке зло­ста­вља­ња. Ако му­шка­рац по­ста­не груб пре­ма њој или је уда­ри, же­на сма­тра да је она не­што ура­ди­ла и ис­про­во­ци­ра­ла ње­го­ву ре­ак­ци­ју и не до­во­ди у пи­та­ње ње­го­ве емо­ци­је. Та­кве ве­зе функ­ци­о­ни­шу по прин­ци­пу „ред на­си­ља – ред ме­де­ног ме­се­ца”, јер на­сил­ник зна да би га же­на оста­ви­ла ако би он стал­но био агре­си­ван пре­ма њој. На­кон сва­ког на­сил­ног чи­на он се из­ви­ња­ва, ку­пу­је јој по­кло­не, или је не­жни­ји не­го ина­че, па је же­на још уве­ре­ни­ја да је про­блем у њој, а не у ње­му. Она не ве­ру­је сво­јим очи­ма и сво­јим уши­ма, ра­ци­о­на­ли­зу­је или ро­ман­ти­зу­је сва­ки ње­гов на­сил­ни акт, сма­тра да је „љу­бо­мо­ран јер је во­ли” и не зна да сва­ки пут ка­да опро­сти ба­ти­не, то­не све ду­бље у жи­во бла­то на­си­ља – об­ја­шња­ва Та­ња Иг­ња­то­вић, пси­хо­лог Ауто­ном­ног жен­ског цен­тра, ко­ја ви­ше од две де­це­ни­је ра­ди са жр­тва­ма на­си­ља.

Овај струч­њак под­се­ћа да мо­ти­ви же­на за оста­нак у на­сил­ној ве­зи мо­гу би­ти ве­о­ма раз­ли­чи­ти – не­ке од њих жи­вот је ухва­тио у дру­ге „зам­ке” и оне су у ме­ђу­вре­ме­ну до­би­ле де­цу, а оста­ле без по­сла, не­ке су еко­ном­ски за­ви­сне од су­пру­га, али не­ма­ју по­др­шку од сво­је при­мар­не по­ро­ди­це, а не­ка­да им и брач­ни са­вет­ни­ци по­ру­чу­ју „бо­ље не­ка­кав отац де­ци, не­го ни­ка­кав”. Не­ке има­ју сна­жна ре­ли­ги­о­зна уве­ре­ња ко­ја их спре­ча­ва­ју да се раз­ве­ду, а не­кад су то­ли­ко за­стра­ше­не прет­ња­ма на­сил­ни­ка да ће уби­ти њу или де­цу или да ће ди­ћи ру­ку на се­бе да ни не по­ми­шља­ју о од­ла­ску.

– Же­не нај­че­шће не­ма­ју до­бру про­це­ну без­бед­но­сног ри­зи­ка, од­но­сно осе­ћај да се на­ла­зе у смрт­ној опа­сно­сти. Оне чу­ју ка­да он ка­же: „Уби­ћу те!”, али ми­сле да се то не­ће де­си­ти, јер им је он и ра­ни­је пре­тио, па их ни­је убио. Ис­ку­ство го­во­ри да се он нај­че­шће од­лу­чу­је на тај чин ка­да схва­ти да га же­на оста­вља, а не­ка ис­тра­жи­ва­ња го­во­ре да се фе­ми­цид обич­но де­ша­ва уну­тар три ме­се­ца од од­ла­ска же­не. Због то­га мо­ра да се на­пра­ви ве­о­ма де­та­љан план за­шти­те жр­тве – на­жа­лост, не­ка­да се де­ша­ва да не­ка ка­ри­ка у лан­цу за­шти­те жр­тве, ко­ји чи­не по­ли­ци­ја, ту­жи­ла­штво и суд, јед­но­став­но не про­це­ни до­бро без­бед­но­сни ри­зик. Не­ки ми­сле да прет­ње на­сил­ни­ка ни­су до­вољ­но озбиљ­не, а не­ки ве­шта­ци оце­њу­ју да он ни­је спо­со­бан за (са­мо)уби­ство – упо­зо­ра­ва на­ша са­го­вор­ни­ца и до­да­је да ће се де­вет од де­сет же­на за по­моћ пр­во обра­ти­ти при­ја­те­љи­ма, по­ро­ди­ци и ко­ле­га­ма – ако је они по­др­же, она ће за­тра­жи­ти и по­моћ ин­сти­ту­ци­ја.

– Нај­ве­ћи страх жр­тве је­сте да је по­ро­ди­ца не­ће по­др­жа­ти и да јој он­да ни ин­сти­ту­ци­је не­ће пру­жи­ти по­моћ. И оне чи­та­ју но­ви­не и зна­ју да су уста­но­ве си­сте­ма че­сто пре­тр­па­не по­сло­ви­ма, да има­ју пре­ви­ше по­сла, а пре­ма­ло за­по­сле­них и да им се мо­же де­си­ти да не до­би­ју аде­кват­ну по­моћ, што је ре­ал­на стреп­ња. Ми зна­мо да у јед­ној ис­тој ин­сти­ту­ци­ји мо­гу да на­и­ђу на про­фе­си­о­нал­ца ко­ји ће им пру­жи­ти аде­кват­ну по­моћ, али и на ње­го­вог ко­ле­гу ко­ји не­ма раз­у­ме­ва­ња за ње­ну си­ту­а­ци­ју. Упр­кос до­бро на­пи­са­ним за­ко­ни­ма, у прак­си не­до­ста­је кон­крет­на по­др­шка жр­тви ко­ја од­лу­чи да иза­ђе из си­ту­а­ци­је на­си­ља, а то је бес­плат­на прав­на и пси­хо­ло­шка по­моћ, по­моћ при­ли­ком за­по­сле­ња или нов­ча­на по­моћ у ду­жем вре­мен­ском пе­ри­о­ду. Ова да­ва­ња су у над­ле­жно­сти ло­кал­них са­мо­у­пра­ва и њих омо­гу­ћа­ва све­га не­ко­ли­ко бо­га­тих оп­шти­на у Ср­би­ји – об­ја­шња­ва Иг­ња­то­ви­ће­ва.

– Сви­ма су пу­на уста па­ро­ла и по­ру­ка „при­ја­ви­те на­си­ље”, а ка­да до то­га до­ђе, же­не че­сто оста­ју са­ме. Ако ни­су за­по­сле­не, не мо­гу да оста­ве де­цу у ја­сла­ма у вр­ти­ћу, а не мо­гу ни да пла­ћа­ју тро­шко­ве су­ђе­ња за на­си­ље у по­ро­ди­ци, а не мо­гу ни да пре­хра­не по­ро­ди­цу. Са­мо пет од­сто же­на ко­је се обра­ћа­ју за по­моћ Ауто­ном­ном жен­ском цен­тру има пла­ту ве­ћу од ре­пу­блич­ког про­се­ка. Ако не­ма по­др­шке за­јед­ни­це и по­ро­ди­це, же­на ће тр­пе­ти на­си­ље док је он не уби­је – за­кљу­чу­је Та­ња Иг­ња­то­вић.