Збогом, Плава гробницо.

Чачак – Док нисам позван у војску, мислио сам да је иза моје Горње Горевнице крај света. Ретко сам одлазио у Чачак иако је близу, једва десетак километара од села. Али чудна је човекова судбина: ја који се нисам одвајао од куће и села запутићу се ускоро, против своје воље, на далеке путе и велика искушења и патње.

Богосаве Ћирковићу, говорим себи, чувај сваки динар, злу не требало. Од куће си понео 32 динара, то ти може трајати дуго. У Вучитрну је било зборно место: ту смо примили пушке и почела је обука. Али тек неколико дана, па смо кренули даље: Приштина, Призрен... Само идемо. Нико не говори куда, нико се не усуђује да пита; нама, регрутима, ништа није јасно. И, тако до Дрима. На мосту дуга колона војника. Артиљерци испрежу коње и отискују топове у реку. Боже, шта ја то гледам, шта се збива, да ли ми то сахрањујемо државу...

Иде се само, посустаје, гази, умире крај пута, хладно је, снегови, врлети. Обневидео сам од глади. Одавно нисам имао ни динара, чини ми се да сам трошио преко мере и да нисам чувао за ове црне дане. За парче хлеба продао сам у једном селу шаторско крило, у следећем сам дао ћебе за хлеб, па онда појас за тањир пројиног брашна.

У једном месту видео сам нешто крупно, румено на гранама. Рекоше нам: поморанџе и лимунови. Идемо за Валону. Ко не може даље, веле, нека изађе из строја, и ту се набра педесетак војника. Било је ту и млађих и трећепозиваца и нас регрута. Преноћили смо у једној џамији, сутрадан у манастиру где смо остали неколико дана. Опет смо негде ишли па смо се укрцали на италијански брод. После нас је преузео француски и опет смо пловили. Нигде обале, нигде краја мору. Изнемогао, болестан, сломљен, нисам могао да схватим шта се збива. Остали су ми само кожа и кости. Касније сам сазнао да су се неки војници с тог брода искрцали на Крф, а ми смо продужили за Видо. Добили смо неке картоне, сместили су нас у шаторе, то је била болница. После три недеље почео сам да се опорављам, па су ме преместили у други шатор.

Тада сам видео нешто што ћу до краја живота носити као страшну успомену: војници су сваког дана умирали, а ја сам гледао како их мртве бацају у једну барку и некуда плове. Та слика често се понављала и, кад год сам чуо да море запљускује, заклањао сам очи рукама да не гледам ту страшну слику. Они који су се извукли из загрљаја смрти, назвали су ово место Плава гробница.

Не знам колико сам већ био на Виду кад је допловио један француски брод и донео нам одећу. Стару смо скинули са себе и бацили у ватру, ломача је била огромна. У том пламену и вашке су сагореле, и онај смрад и трулеж људског меса. Укрцали су нас на брод. Сунце излази из воде, улази у воду. Не знам колико само путовали али рекоше нам да се град зове Бизерта. Тек кад сам се нашао на чврстом тлу, на врелом сунцу, пошто сам осетио мишиће и увидео да ми се враћа снага, рекао сам шапатом: збогом, Плава гробницо.

Читав месец смо се опорављали и добро хранили. Излазили смо у град и могло се рећи да нам је било лепо, почели смо да заборављамо муке кроз које смо прошли. Добро смо се опоравили и одатле кренули у Солун.

Већ сутрадан добили смо оружје и кад смо стигли, упутили су нас на фронт. Нашао сам се у Шумадијској дивизији и ту срео Сретена Чолића из Вранића, села до моје Горевнице. Причао сам му шта сам све преживео, али и он је био сведок и учесник у страдањима.

Био сам на Ветернику и ту доживео ватрено крштење. Ранише ме, али сам после двадесет дана излечен па се поново обрех на фронту. У међувремену, моја јединица се нашла на Кајмакчалану, били смо допуна Дринској дивизији.

Зауставили су нас на бугарској граници, даље нам нису дали савезници. У војсци сам остао све до 10. фебруара 1920. године и осам дана путовао од Дебра до Чачка. После четири и по године био сам у својој кући...

Ово је део ратних успомена Богосава Ћирковића сачуваних тако што их је, много година касније, диктирао у перо свом унуку.