Обама као промена историје

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 28. августа – Демократе Америке синоћ су промениле изборну историју: за свог председничког кандидата озваничили су Барака Обаму (47) као првог црнца у финалу маратонског надметања за долазак на чело Беле куће. Пред више од 70.000 људи на фудбалском стадиону у Денверу, номинацију треба да прихвати касно вечерас, уз појачавање симболике повесне промене, јер се тај чин подудара са обележавањем 45-годишњице чувеног говора Мартина Лутера Кинга којим је покренута модерна фаза борбе за црначка права и расну равноправност.

Обамин успон представља и, такорећи, глобални преврат. Први пут се у у једној од демократија западног типа до тако високог политичког нивоа уздигао представник расне мањине у земљи са изразитом белачком већином. И овде и широм света је, и стога, повећано интересовање до каквог ће резултата довести тај пионирски продор пред чијим су довршењем још – велике неизвесности, од којих је само једна службено именована у виду Џона Мекејна (72), републиканског председничког кандидата.

Разапети између осећања да је „крајње време за битне заокрете” и навике да се „све промени да би остало исто”, Американци су прилично подељени у подршци изборним протагонистима та два курса. Анкете дају малу предност оригиналностима Обаме над традиционалностима Мекејна…

Синоћ су се на денверској конвенцији, демократе потрудиле да оригиналност свог фаворита претворе у уверљивост за најшире бирачко тело. Начинили су, при том, вишеслојни спектакл како би показали да није тачно да су елитисти већ партија маса и да превазилазе унутрашње поделе које прете. Према истраживањима, добар део клинтоноваца бојкотује обамовце и прикључује се мекејновцима.

Видање рана, стечених у дугом страначком изборном обрачуну између Обаме и дуго фаворизоване Хилари Клинтон (60), препуштено је најтеже рањенима, то јест пораженом брачном пару који је Белом кућом господарио (политички и домаћички) од 1993. до 2001. Импресивном реториком је тај тандем, прексиноћ Хилари, а синоћ Бил, позвао на обједињавање страначких редова и „недвосмислену” подршку Обами који треба да оконча „осам година дуг катастрофалан курс републиканске извршне власти, чији наставак оличава Мекејн”.

Познати као особе „које се никад не предају”, Клинтонови су и изборни пораз, који нису очекивали, успели да, бар пригодно, употребе као подстрек да одрже свој значај. У складу са изреком: „Кад не можеш да победиш противника, ти му се придружи”, обоје су, после омаловажавања ривала у току своје кампање, сада прибегли давању комплимената Обами као да им је „најрођенији”.

Врхунац дуго припремане сценографије припао је ривалки Хилари. Усред изјашњавања делегата савезних држава, у часу кад је Обама убрао пет пута више гласова од ње, она је наступила као „ванредни кохезиони фактор”. Предложила је да се пребројавање обустави и да се подршка Обами искаже акламацијом, једнодушно, што је и учињено без евидентирања евентуалних несагласних гласова.

Спектакуларности су допринели и други детаљи. На пример, предлагање и номиновање председничког кандидата демократа, поверено је републиканцу, дисиденту из Флориде, како би се показало да Обама превазилази страначке омеђености…

Уз акте тежњи да се премосте унутарпартијски и национални расколи, заоштрене су, осетно, и диференцијације. У том погледу, најистакнутију улогу одиграо је Џозеф Џо Бајден (65) који је синоћ, такође упечатљивим ораторством, прихватио номинацију за потпредседника САД, и одмах применио правила агресивности над ривалима, што се од позиције коју је добио и очекује у изборном надгорњавању.

Још конкретније од Била Клинтона, Бајден је „распаучио” по текућој извршној власти Џорџа Буша, као и по Мекејну као „настављачу” стратегије „великих грешака”, која је довела и до кошмара у Ираку, као и „осмељивања” Русије да интервенише у Грузији, па и до драстичног пада међународног угледа САД за шта би нова власт у пројекту демократа нашла „одговарајућа решења”. Практични смисао оваквих опаски био је да се докаже да је Обама, у тандему с прекаљеним Бајденом, квалификован за највећа спољна искушења, и да републиканци нису у праву кад демократског председничког кандидата приказују као „жутокљунца, недораслог безбедносним и интернационалним изазовима” (чему у прилог иде анкета Си-Ен-Ена, у којој се знатно више поверења као потенцијални врховни командант добио Мекејн).

Обама, међутим, ужива уверљиво већу подршку у приступу свакодневним мукама грађана које тиште егзистенцијалне недаће. Од њега се, истовремено, очекује да конкретизује свој програм и „затре” примедбе ривала да је „више шоумен него стратег”.

Очекује се, уједно, да Обама вечерас себе учврсти као „гаранта битних промена”. У продуженим неизвесностима, извесно је у овом тренутку једно: Обама ће наставити да пријемчивом речитошћу уверава Американце да с њим не би било оно што је „већ виђено, а боље да није”. И да је он лично доказ да може да се настави, сада уздрмани, „амерички сан” и кад се тумба кадровска историја.