Олимпијада као политичка позорница

Због рата у Украјини руске репрезентације и клубови искључени су из свих међународних такмичења. Фудбалери су, на пример, одстрањени у току разигравања у квалификацијама за прошлогодишње Светско првенство, у тенису се такмиче без државних обележја... Ипак, права позорница за политичке поруке скоро од самих почетака су Oлимпијске игре.

У Лондону 1908, на 4. Олимпијским играма, наговестило се како ће то бити кад се заузму непоколебљиви ставови. Тад је уведено да на церемонији отварања једна за другом иду поворке са стегоношама на челу. На стадиону Вајт сити, саграђеном за 68.000 гледалаца за десет месеци, у дефилеу се Русија није појавила, а наложила је самосталном тиму Великог Војводства Финске, делу своје империје, да прође под царском заставом. Финци су то одбили, па су продефиловали без икаквог обележја.

Амерички спортисти су се увредили зато што су уместо њихове заставе (и шведске) на стадиону истакнуте кинеска и јапанска, а те две земље нису ни учествовале. Кршећи обичај о указивању поштовања домаћину, изразили су протест тако што њихов барјактар Ралф Роуз (освајач златне медаље у бацању кугле) није спустио заставу корачајући испред краља Велике Британије и Ирске Едварда Седмог у ложи.

У Антверпену 1920. први пут су изопштене неке земље. Листом је прихваћено залагање Међународног олимпијског комитета (МОК) да се учешће забрани Немачкој, Аустрији, Мађарској, Бугарској и Турској, пораженима у Првом светском рату. После Другог светског рата опет су цех платили немачки спортисти, а 1948. су капије Лондона биле затворене и за јапанске олимпијце.

Званичан разлог да се одбије Совјетска Русија било је то што није прихватила дугове царске власти. Совјети нису дали да се емигранти после револуције 1917. сматрају заступницима у МОК, а поготово не кнез Лав Урусов, један од најбољих руских тенисера свог доба, касније дипломата. Предлагао је да Русију представљају исељеници, а у Паризу 1924. упоредо и емигрантски и совјетски тим, што није подржано.

За те Олимпијске игре је упућен позив Совјетском Савезу преко Француског радничког спортско-гимнастичког друштва. Одговор је био одричан, јер је посреднички однос с олимпијским покретом сматран неприхватљивим. У званичном образложењу је наведено да се СССР противи даљем искључењу немачких такмичара, држећи да су окајали грехе за рат за који нису криви (Немачка враћена у Амстердаму 1928). СССР се појавио тек у Хелсинкију 1952.

Берлину су Олимпијске игре за 1936. поверене 1931, у време Вајмарске републике. Две године затим на власт долази Хитлер. Дигли су се гласови да се такмичење премести из престонице Трећег рајха у другу земљу. Заживеле су кампање за бојкот игара у тоталитарној расистичкој држави, неспојивој с начелима олимпизма. Талас је захватио и Југославију. У „Политици” је 5. априла 1936. освануо наслов „Стотину најпознатијих београдских спортиста протестују против духа идуће олимпијаде”.

Немци нису седели скрштених руку. С берлинских улица су уклоњене пароле против Јевреја, а онда је у госте позван Пјер де Кубертен. Отац Олимпијских игара, почасни председник МОК, толико је био очаран оним што је видео да је у живописном говору на немачком државном радију назвао Хитлера једним од најбољих креативних духова своје ере.

За њим је стигла посебна верификациона комисија. Предводио ју је Евери Брендиџ, председник Олимпијског комитета САД, који је оценио да је бојкот идеја туђа Америци, да је политизација Игара обична завера и да Јевреји морају да схвате да не могу користити Олимпијаду за оружје у борби с нацистима. Необориво је доказано да је потоњи главни човек МОК (1952–1972) био међу водећим поборницима хитлеровске идеологије у својој земљи...

У олимпијској историји најпознатији примери потпуног или делимичног бојкота су Олимпијске игре у Москви 1980, када су САД и њихови савезници одлучили да тако казне СССР за војну интервенцију у Авганистану, као и у Лос Анђелесу 1984, када им се Совјетски Савез са државама под његовим утицајем реванширао. Био је то израз хладног рата између западног и источног блока.

Ипак, најчешће су му прибегавале земље трећег света. Послератни сукоби прво су довели до бојкотoвања Олимпијских игара у Мелбурну 1956. Због Суецке кризе није дошао Египат, а ни Ирак, Камбоџа и Либан, који су га подржали у тространој агресији Велике Британије, Француске и Израела. Напетост у Мађарској определио је на бојкот Шпанију, Швајцарску и Холандију, а мађарски спортисти су одбили да се такмиче под заставом тадашње државе, сматрајући је недемократском творевином, већ су узели обележја из 1918. Неки се нису ни вратили у домовину. Народна Република Кина није хтела да учествује, јер је позвана и Република Кина (Тајван или Формоза) као независтан субјект.

У Токију 1964. избачена је Јужна Африка због апартхејда. Две године раније Индонезија, домаћин Азијских игара, није дозволила учешће Израелу и Тајвану, па је МОК одузео овлашћења њеном олимпијском комитету. Председник Сукарно је објавио да његова земља организује алтернативне игре, што је аутоматски значило да такмичари отуда неће моћи у Токио. У олимпијско село није пуштено 11 Индонежана и шест спортиста Северне Кореје. Обе земље су се повукле.

У Монтреалу 1976. на иницијативу Републике Конго и Танзаније 26 афричких земаља су направиле својеврсну коалицију за бојкот. Повод је била рагби утакмица Новозеланђана у Јужној Африци. Од МОК је захтевано да се Нови Зеланд избаци с Олимпијских игара, али је то одбијено с образложењем да рагби није међу олимпијским спортовима. Из подсахарске Африке су учествовали само Сенегал и Обала Слоноваче. Бојкоту су се придружили Ирак и Гвајана. Канада је забранила Тајвану да дође, јер га није признавала за самосталног. После тих Олимпијских игара Народна Република Кина је добила право да буде једини представник кинеског спорта.

Награда за бојкот 125.000 долара

У Атини 2004. ореол иранског народног јунака је стекао џудиста Араш Мирасмаели, барјактар на отварању. Један од фаворита за злато се повукао из завршних борби јер је требало да се бори с Израелцем: „Упркос одличној форми одбијам да се такмичим даље у знак солидарности с патњом народа Палестине”. Држава га је наградила са 125.000 долара, исто као и своја два стварна олимпијска победника. 

Допинг оптужбе

После Зимских олимпијских игара у Сочију 2014. Русија је осумњичена да допингује своје спортисте, а казне су засноване на оптужбама пребега Григорија Родченкова, бившег шефа руске антидопинг лабораторије (РУСАД). На Олимпијским играма у Рију 2016. од руских атлетичара је дозвољено учешће само скакачици удаљ Дарји Клишиној, која је од 2013. живела у САД.