Одговор власти: репресија, насиље и терор

73. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – У фебруару 1979. године збачен је са власти шах Реза Пахлави и власт у Ирану преузео је верски вођа Хомеини. Већ у септембру 1980. године почиње вишегодишњи ирачко-ирански (први) Заливски рат, што је резултирало бројком од више од милион и по жртава са обе стране.

Овај рат је позадина приче дугометражног анимираног филма „Сирена” познате француске филмске и виртуелно-визуелне ауторке Сепиде Фарси – Иранке родом (рођена је 1965. у Техерану, у Паризу је од 1984. године), која је прво је у Паризу студирала математику, па се онда окренула визуелној уметности и филмском стваралаштву и коју су ратна збивања као средњошколку затекла у Абадану. И управо је овај велики лучки град у близини границе са Ираком, место радње анимиране „Сирене”, с којом је отворен угледни програм „Панорама” на 73. Берлиналу.

У ликовно издашном филму са примесама историјских чињеница, у којем се анимација меша са снимљеним сећањима, Фарсијева шаље љубавно писмо иранском народу предуго закованом у дворима различитих диктаторских режима, који су се кроз деценије само смењивали, приказује његову домишљатост и чежњу за слободом. Фарсијева све то чини кроз причу о дечаку Омиду, који остаје у Абадану са својим сународницима. Они су се бранили од ирачке опсаде и проналазили начин да се рату одупру без оружја. Омид је у луци пронашао напуштен брод, назвао га „Сирена”, претворио га у својеврсну спасилачку Нојеву барку окупивши различите харизматичне људе, који се различито односе према рату и на различите начине се противе режиму.

У филму има и магичних момената, секвенци традиционалног жртвеног ритуала, натприродних џинова и духова, а ту је и интензивна сцена у којој девојка скида вео да би подвезала рањену ногу младића, а та сцена снажно алудира и на данашњи тренутак у Ирану. У берлинском сусрету, за „Политику” Сепиде Фарси каже:

– Радња филма се дешава 1980. године и желела сам да подсетим на то да се људи од почетка боре против режима. Друштвених преокрета и буна у Ирану било је и раније, и пре овог најновијег из 2022. године, а одговор власти је увек био репресија, насиље и терор. Имали смо успоне и падове, тренутке очаја. Али, знали смо да ће ствари једног дана експлодирати.

На питање зашто је баш сада одлучила да сними филм на тему ирачко-иранског рата и зашто се определила за анимирану филмску форму, Фарсијева је одговорила:

– Зато што је тај рат обележио моје бунтовно тинејџерско доба у Абадану када сам се као средњошколка, као и многи моји земљаци, осећала као двоструки дисидент. Желели смо да срушимо монархију, а ипак нисмо хтели ни да свештенство преузме власт. Били смо „унутрашњи непријатељи”, а започети рат који је био један од најкрвавијих у другој половини 20. века само нам је додао несрећу. Тај Први заливски рат некако је заборављен, а ја сам решила да га оживим на филмском платну користећи средства анимације, јер у Ирану не бих могла да снимам, а и у Абадан ми је забрањено да се вратим.

Током четврте од укупно осам година овог крвавог рата, Сепиде Фарси је напустила Иран како би се школовала у Паризу, где је открила иранску дијаспору чији су чланови били првенствено интелектуалци и политичари. И у свима њима је тада постојао тај осећај украдене револуције и трагично пропуштеног корака, а постајало је све горе. Такав осећај превладава и у „Сирени” и у лику дечака Омида, који без обзира на то што има само 14 година размишља о томе какав би му живот могао бити без револуције и без рата. Омид ипак не одустаје, већ преузима акцију, баш као што је то на свој начин учинила и сама уметница.

– Више од четрдесет година у Ирану постоје преокрети. Дакле, оно што се данас дешава не долази ниоткуда. Многи млади Иранци желе да живе у модерном, либералном друштву. Питања постављена у „Сирени” би пре или касније била релевантна. Упркос политичкој репресији, Иранци су увек били креативни. Узмимо на пример позиве на протест који су исписани на новчаницама како би се дискретно шириле информације. Упркос свим интензивним обрачунима режима, увек је било места за пркос. Постоје дубоке пукотине унутар иранске државе и верујем да ће режим ускоро пасти – каже Сепиде Фарси, чије документарце „Свет је мој дом”, „Техеран без дозволе”, „Седам велова”, као и игране филмове „Снови о прашини”, „Поглед”, „Црвена ружа”, „Прећи ћу сутра”, познаје и српска публика. Време је да упозна и њен први анимирани филм „Сирена”...