Шефик помогао повређеном Шапићу

У Ватерполо савезу Србије јуче су у 15 ч новинаре дочекали Александар Шапић и Денис Шефик, наши славни ватерполисти који су у жижу јавности доспели због међусобног разрачунавања и повреда у олимпијском селу у Пекингу. Шапић је седео с десном ногом у гипсу преко друге столице, а Шефик с гипсом на десној руци. Трофејна сала је била премала да прими све посленике медија, који су дошли да чују из прве руке шта се заиста догодило.

– Жао ми је због свега што се догодило. Многи имају шта да нам замере и заборављају све што смо раније урадили. Чак је и олимпијска бронза пала у сенку, а она је, ипак, најважнија, – први је проговорио Шефик прилично одлучним гласом. – Желим да се извиним онима који су навијали за нас. Пише се и овако и онако и многе верзије нису истините. Знам да није прикладно да се тако нешто деси, али се дешава свуда. Негде се чује, негде се не чује. Потпуно су нетачне верзије да је било оптужби да сам „продао утакмицу“ или „ко је јачи?“.

Наставио је Александар Шапић:

– Имали смо сукоб мишљења, било је викања, кад смо били сами дошло је и до чаркања, када смо пали знао сам да сам повредио ногу. Шефик ми је помогао да дођем у собу одакле сам позвао председника савеза Совровића. Ујутру су почеле приче како су нас гледали из села као да је то био окршај код ОК корала.

Ту се Шефик умешао да потврди да их нико није видео када су обрачунавали.

– Те ноћи је била таква карма, – покушава Шапић да нађе образложење зашто је дошло до физичког обрачуна. – Изгубили смо од Американаца од којих нисмо изгубили 16 година. Догодило се да се обојица повредимо. Изузетно ме је погодило што се појавило да је било псовки по националној основи, јер ми то кућно васпитање не дозвољава и нисам такав, или „ко је јачи”.

Шефик је поново пружио додатно објашњење:

– Кад се изгуби од слабијег боли. И навијаче, и новинаре, а посебно нас. Нервоза је била на врло високом нивоу. Утакмица коју смо изгубили од Американаца можда није била повод, али нервоза је постојала.

Обојица су истакла да се такве ствари дешавају, али никада није било таквих последица. И један и други су самим тим кажњени. Питање је да ли је неко могао да се умеша и да утиче на њих да се смире.

– Вербална расправа је трајала дуже, неколико минута. И није први пут да се има другачије мишљење. Такве ствари се дешавају и на припремама, – казао је Шапић оно што је, вероватно, јасно свакоме не само спортисти, него и ономе ко се бави рекреативно колективним спортом.

Шефик је нагласио и значај такмичења:

– На сваком такмичењу желим да пружим највише. Свако од нас то жели. Кад не иде дође до нервозе.

На предлог да се рукују Шапић је казао:

– То је мало патетично. Знамо се 20 година, дуго смо заједно и међу нама нема ничега спорног.

Шапић је рођен 1978, а Шефик 1976. Обојица би могли да покушају да пропуштено у Пекингу, а то је олимпијско злато, надокнаде у Лондону 2012. Искуство и ове врсте може да буде итекако од помоћи.

-----------------------------------------------------------

Шапићева питања без одговора

Када су новинари завршили с питањима Александар Шапић је отворио душу и, гласом који је на почетку подрхтавао, изнео питања која га тиште ових неколико дана:

- У оваквом психолошком стању никада раније нисам био, па се зато извињавам ако негде грешим. Али, утучен сам, без енергије. Такво је моје садашње осећање. Питам се чиме сам допринео да будем разапет на стуб срама као да сам државни непријатељ? Да ли је то зато што сам с 14 година ушао у први тим прволигаша, или што сам са 16 година морао да напустим свој родни град да бих се у другом доказао? Или што сам с 18 заиграо за репрезентацију и за ових 12 година само једном, 1999, нисам играо за њу и то не зато што ја нисам хтео, него зато што нисам позван и што тада нисам хтео да полемишем него сам само казао да ће време да покаже ко је у праву? Или што те 1999. нисам прихватио италијанско или шпанско држављанство, јер сам мислио, као и сада, да имам само једну своју државу, као што имам само једну породицу. Или што сам био најбољи стрелац у свакој лиги у којој сам играо, или што сам у три различите земље освајао и првенство и куп? Или што сам на 90 одсто турнира био најбољи стрелац, а моја репрезентација је освајала медаљу. Наглашавам: освајала медаљу, јер обично екипа која има најбољег стрелца то не оствари. До сада се сматрало да је врхунско умеће кад него да гол, кош или освоји поен, а можда је у мом случају давање голова „примитивно експонирање”? Или је можда разлог што сам од Севиље 1997. играо с повредом, болестан или као сада у Пекингу целе Олимпијске игре под диклофеном? Оно што сам тражио од других увек сам показивао на делу, увек сам био у првом реду. У последњих 10 година увек су добри резултати били плод добре атмосфере, а лоши последица мојих промашаја.

Шапић је потом покренуо и питање које је, можда, свима негде у подсвести:

- Или је, можда, разлог моје јавно политичко опредељење за разлику од неких јавних личности које политика „не занима”, а увек су ту да нешто искористе. Не мора да сам у праву, али мене не занима политика у Француској или у Италији, ова, у мојој земљи ме итекако занима и хоћу да наш народ живи боље. Никога нисам вређао, јер волим свој народ без обзира ко којој партији припада. За своје политичко опредељење нисам ништа добио, нити сам шта тражио. Или је проблем што потичем из обичне српске породице, што сам све што имам зарадио са своје две руке? Што сам постигао нешто о чему сам маштао у детињству?

Односе у репрезентацији Шапић је овако приказао:

- Нисмо окупљени у репрезентацији зато што смо нас 13 најбољи другари из блока 45 или Миљаковца, него што смо најбољи ватерполисти у овој земљи. Нема ниједне организације, фирме, редакције у којој се свако са сваким подједнако дружи. Али и то се временом мења. Што се тиче ове репрезентације никада нисмо били толико заједно као овог лета.