Епитафи као обичај поетско-лирског изражавања

Панчево – „Фасцинантно је да је 750 нама непознатих састављача направило текст који ће се наћи на надгробним споменицима. Та пракса се појављује када и слово и реч, а ово је и нови вид народног изражавања. По сазнањима до којих сам дошао, 80-их година прошлог века овај обичај је преузет од банатских Румуна”, прича за „Политику” етнолог Никола Влајић, чија су се истраживања пет панчевачких гробаља нашла међу корицама књиге „Натписи на надгробним споменицима на гробљима у Панчеву”, у издању Завода за заштиту споменика културе у Панчеву.

Пописани епитафи у прози и стиху, поред основних података о умрлом, махом су и цитати неке познате изреке. Могао је то бити стих из Светог писма, из ког је свако могао пронаћи делић себе. Влајић скреће пажњу да је поред анонимних песника, чија дела са етнолошког становишта заслужују пажњу, треба указати и на стихове неколико савременика – Панчеваца, који су оставили извесни поетски траг. На неким надгробним споменицима појављују се истоветни стихови, што није учестала појава.

„Све је то продукт суживота различитих народа на овим просторима, али карактеристика православаца, Срба и Румуна. Код Мађара појављују се у изузетно малом броју, и не могу се сматрати обичајном праксом али, увидео сам да се тај обичај шири. То недвосмислено доказују натписи са Новог гробља у Панчеву где је евидентирано чак 430 натписа – стихова, од укупно 754 колико их се налази у овој књизи”, напомиње Влајић.

Сакупљени натписи производ су садашњег времена и део нашег нематеријалног културног наслеђа, а одређена сличност са онима на крајпуташима разасутим диљем напаћене Србије, након Балканских и Првог светског рата, очевидни су, напомиње истраживач. Такође, натписи на надгробним споменицима код Банатских Румуна, у типолошком смислу показују да суживот два народа, свој одраз имају у погребним обичајима. Из наслова који је Влајић приредио, да се сазнати и да је појава поетско-лирског изражавања на појединим споменицима у Доњем Банату, евидентна првобитно у сеоској средини где заједно живе Срби и Румуни (Долово, Банатско Ново Село. По свему судећи, додаје он, обичај је преузет од Банатских Румуна и током последњих деценија 20. века пренет је у градску средину.

На појаву текстова првенствено су утицала укорењена веровања у загробни живот сачувана мање-више до данас, код свих балканских народа, али напуштање традиционалног начина живота, миграције, донели су и нове облике изражавања. Текстови су дело надарених појединаца из најближе околине умрлог (родитељи, брат/сестра, сродник, комшија...), настали на основу података који су му познати, а које стихотворац обликује у текст. Између осталог, кроз стихове се описује и пређашњи живот покојника, начин његовог страдања, жалост што се прерано упокојио, али и уверење да ће једног дана поново доћи до сусрета.

„Почесто, то народно поетско-лирско изражавање није савршено. Има ту и граматичких погрешака, али свакако суштина је најбитнија – жеља да се оствари комуникацијски однос са покојником, која провејава кроз већину стихова”, закључује етнолог Никола Влајић.