Аутопортрет у глини

Суботица – Награду Удружења ликовних уметности „Златно длето” за 2022. годину за најбољи рад из домена тродимензионалне форме у целогодишњем програму групних изложби удружења, жири у саставу Предраг Кешељ, Рајка Бошковић и Драган Рајшић доделио је Маји Ракочевић Цвијанов за рад „Аутопортрет с вешом”. Рад у теракоти настао је 2019. године у оквиру серије „Чистоћа”. Ово је прво „Златно длето” које је стигло у Суботицу једној уметници.

– У серији „Чистоћа” радила сам аутопортрете стања у којима стално трпимо неке дужности и обавезе, док настојимо да одржимо чистоћу дома, тела и организма, и то су ситуације које се дешавају изнова и изнова. Из скулптура од теракоте прелива се веш, чај, туфери. Нови кругови прања и спремања судова, веша, скидања шминке, детоксикације организма никада не стају. Питање је мере колико одређене ствари желимо да радимо у сопственом интересу, а колико се оне манипулативно уплићу у нашу стварност, чинећи да водимо борбу с наметнутим спољним утицајима. Скулптуре су статичне и смирене, јер сам желела да нагласим потребу да време мало стане, да се циклуси зауставе и замрзну, пре него што крену нови делатни кругови – каже суботичка вајарка.

Скулптуре су, наводи, рађене у лето 2019. године када је била учесник симпозијума „Тера” у Кикинди.

– У животу жонглирам са обавезама које имам око породице, двоје деце, посла, а у „Тери” сам имала све време само за стварање уметности. То је било идеално време јер симпозијум је све обезбедио, и имали смо времена за себе да вајамо и бавимо се уметношћу. Искуство је било драгоцено и за месец дана изнедрила сам неколико великих скулптура. Не само што је мени много лакше да обликујем глину, већ се и жена везује за земљу јер рађа, храни, пружа станиште. То је био разлог да одаберем земљани материјал од кога ћу вајати своје аутопортрете којима сам приказала родне улоге додељене жени у друштву патријархалног дискурса – каже Маја Ракочевић Цвијанов, која је запослена у Међуопштинском заводу за заштиту споменика културе у Суботици као вајарка и конзерваторка саветница.

Награђено дело имало је необичну судбину: мотиви његовог стварања били су дубоко лични, а с друге стране, настали су нетом пред светску пандемију која је управо нагласила важност потребе за одржавањем чистоће, али сугеришу статичност, непомичност која је уследила у целом свету. Тако се, још једном показало да уметници, често и несвесно, имају посебно чуло за предвиђање догађаја.

– Оно што је претходило и пратило ту скулптуру „Аутопортрет са вешом” и целу серију „Чистоћа” била је мала вотивна скулптура Хигије коју сам такође израдила у симпозијуму „Тера” у Кикинди. Да бих нагласила мотив чистоће, направила сам још неколико примерака Хигије, која је пратила велику композицију од теракоте. Она је акцентовала изложбу у галерији „Икс витамин” у Београду, поготово што је три дана након отварања практично била затворена у периоду епидемије короне, у потпуном локдауну, два месеца. И то је био визионарски моменат, када је време стало и могли смо да се посветимо својим потребама, чистоћи, здрављу, животу – додаје уметница.

Маја Ракочевић Цвијанов је докторанд на Факултету ликовних уметности у Београду и у склопу одбране свог завршног рада недавно је у Београду приредила изложбу „Екстаза” у којој је покушала да атмосферу неспутаног весеља и радости, препознатљиву за кафане, повеже са галеријским простором.

– У својим радовима често се бавим сопственим искуством и полазим од личне животне приче, која прераста у општу, јер сви пролазимо кроз слична животна искуства. Анализирајући одређену проблематику, врло често помогнем другима да брже дођу до неких решења и тако комуницирам кроз уметност. Рад „Екстаза” настао је из више разлога. Један је бележење животног периода свог живота, као зреле жене чији хормони почињу да се гасе, где сам хтела да изазовем природан ефекат буђења хормона кроз музику, разговоре и плес и да то поделим са другима. Да направим мали експеримент да ли то делује. И даље ми људи говоре да имају продужени ефекат и да певуше неке традиционалне, балканске песме које су заборавили и присетили их се са изложбе, што их држи у добром расположењу. Друго је била моја жеља да пресечем позицију коју истражујем више од 10 година где бележим своју свакодневицу и лично искуство рада и сагоревања на послу у серији „Канцеларијски радници” или рада код куће, из серије „Чистоћа”, који приказује невидљив и неплаћен рад, као и серија „Породичне композиције” која представља рад мајке са децом. Дакле, стално се провлачи рад. Помислила сам: зашто да не направим баланс? Да у простор и поље уметности унесем оно што ми је потребно и да ја од тога добијем, а не само да бележим трпно стање и традиционално додељене улоге. Да направим равнотежу и доведем забаву у галерију – каже Маја Ракочевић Цвијанов.

Годишње награде УЛУС-а биће уручене добитницима сутра на отварању „Изложбе награђених радова 2022”, у Галерији УЛУС-а у Београду.