И после Косова, Косово

Огољени лицемери је благ назив за оне који припадају партијама или наследницама партија које су током деведесетих критиковале Милошевића за агресивну политику према Косову, а данас доводе у питање и противе се политици која покушава да мирним путем реши тај проблем. Подсетимо, током деведесетих Косово је било аутономна покрајина у саставу Србије у којој је Београд имао пуну војну, полицијску и судску контролу. Данас, осим резолуције 1244 СБ УН – тела којe де факто више и не постоји, Београд на КиМ нема ништа –ни војску, ни полицију, ни судство, а ни релативно бројну и по читавом Косову распршену српску популацију. Упркос томе, свако мало јаве се, што у скупштини, што на улици, раздражени гласови, подржани од поменутих политичара, да је све осим реинтеграције КиМ у Србију издаја.

У јавној сфери, што оштро, што благоглагољивим тоновима чувари српства у звучне пароле и питку причу претачу сновиђења о праведном решењу које би задовољило српске амбиције као да се искључиво Срби и Србија питају о будућности Косова. Можда би Косово и могло бити очувано – бар као царство небеско, да има Срба који су спремни да се за њега жртвују. Таквих, међутим, нема или их је врло мало, а свакако нису међу онима који по Београду митингују и постављају преговарачима високе и неоствариве циљеве. Слушајући те златоусте приповести обичан човек би помислио да актуелна српска власт народу иза леђа кроји тајне планове за пре(о)дају Косова Албанцима и да би им тај наум давно пошао за руком да није будних праведника који им мрсе конце и обноћ руше оно што се они током дана са душманима договоре.

Те теорије завере далеке су разумном бићу, али има људи који, на пример, верују да масони копају тајне канале и тако утичу да земљотреси сруше баш одређене зграде, па се рачуна да би могли да поверују и да Вучић организује ријалити убиство на самога себе.

 Политика у Србији одавно није, ако је икада и била, такмичење идеја и предлагање алтернативних решења како да се поставе и реализују друштвени циљеви, већ изложба таштине и вашар ефектних, звучних и срцепарајућих парола. Неке од најефектнијих везане су управо за Косово и дубоко су се увукле у душе и помутиле колективни ум у мери да онеспокојавају сваки рационалан приступ решавању тог питања. Зна ли ико да објасни шта, на пример, значи парола – „Косово је срце Србије“? Зашто недостаје Метохија? Зашто баш срце, а не душа? Шта су онда јетра и бубрези, а шта плућа Србије? Шта би, притом, био органски еквивалент за Војводину, шта за Шумадију, а шта за Мачву и Чачак? И, на крају крајева, где је у свему томе мозак Србије?

Чини се као да мозга нема, јер да га има прво би се поставило питање шта су наши циљеви у вези са Косовом и Метохијом, а затим и која нам средства стоје на располагању да у датим околностима и разумном року те циљеве остваримо? Уместо тога цртају се црвеном бојицом некакве линије. Да су и на камену вода би их испрала, а у балканској прашини и ветар их разноси.

 Циљеви, око којих би се, ваљда, сви сложили, су очување српског становништва на КиМ и обезбеђење њиховог мирног суживота са суседима осигурано неком врстом аутономије. Такође, заштита културне баштине, пре свега, манастира Српске православне цркве. Најзад стварање механизама који би окончали даље растакање Србије. Све преко тога су пароле попут оних „Трст је наш” или „И после Тита Тито.

Када је о средствима реч, једино што нам је још остало су избледела слова Резолуције 1244 и мање-више успешна настојања да разне државе повуку признања Косова. То није мало. Наравно под претпоставком да се користи у праве сврхе, а то значи за реализацију поменутих циљева. Ако се, међутим, ти ресурси буду користили да подупру празне речи које звече из бесмислених парола, или уколико нам се у глави побркају средства и циљеви, онда ће и они брзо пресахнути а ништа се неће постићи.

Изгледа да се не  схвата да својеглаво затезање договора Срба и Албанаца никуда не води. Уместо да преко ЗСО постигнемо што је више могуће за народ, државу и цркву, постављањем произвољних и нејасних „црвених линија” за које ни сами не знамо шта значе ни чему служе доводимо себе у ситуацију да постанемо „безбедносни проблем на Балкану”. Да би било јасније какве то може имати импликације треба рећи да је Украјина, на пример, постала безбедносни проблем за Русију када је поставила своје „црвене линије” везане за схватање сопственог суверенитета.

 Наравно, украјинска политика могла је једним делом да се оправда очекивањем да ће јој у сукобу са Русијом помоћи „колективни Запад”. Поставља се, међутим, питање ко би помогао Србији у обезбеђивању наших „црвених линија” у сукобу са Западом?

Све и када би Руси прегазили Украјину и под утицајем силе инерције дошли до Јадранског мора, ми не бисмо могли очекивати да ће се Косово вратити под суверенитет власти у Београду. Такво очекивање, које многом Србину душу греје, најлакше би нас посвађало са Русима који би, као и свака велика сила, сматрали да су наша очекивања да нам се препусти контрола над половином Балканског полуострва будаласта. И, наравно, све и да нисмо овако демографски закржљали, Руси би се зарад мира и стабилности на Балкану, лако нагодили са Албанцима, као што су се својевремено нагодили и са Хрватима препуштајући Југославију њеној судбини.

То нас сада води и до другог отвореног питања – на чијој смо, и на чијој би страни требало да будемо у овом све отворенијем сукобу између Русије и Запада?

Судећи према анкетама Срби би махом радије били на руској страни. Русофили то објашњавају чињеницом да нас само Руси до сада нису бомбардовали. Стицајем околности, међутим, осим у анкетама нисмо ни у прилици да бирамо. Други, који нас окружују, су изабрали за нас. Ушушкани у НАТО окружењу можемо само да будемо бунтовници без разлога. И добро је док можемо јер то значи да тотални сукоб још није пред вратима. У случају директног сукоба, опредељење за Русију би био чин колективног самоубиства. Укратко, нисмо на линији ватре и памет налаже да се тамо и не гурамо.

Песници и писци могу, а због очувања идентитета, колективне свести и мита о националној величини, ваљда и морају да певају о слободи и храбрости. Од политичара се, међутим, очекује да живот учине сношљивим и сачувају државу и поколења за будућност и боља времена.

Професор на Филозофском факултету у Београду