Истине и заблуде у културолошком контексту

Када се на првој страни угледног и читаног Културног додатка листа Политика појави текст изазовних идеја једног широј јавности недовољно познатог аутора, који, очигледно, има амбицију озбиљног преиспитивања интелектуалног поља и актера на њему, нормално је очекивати и различита реаговања. Као што смо могли да видимо, већ се, директно прозван, јавио Јован Ћирилов, који је, помало уздржано у свом стилу, бранио своју позицију ангажованог интелектуалца на позоришном пољу, на коме се суверено креће већ пола века.

Улог је, међутим, много крупнији. То се више него јасно види из другог написа Златка Паковића под карактеристичним насловом – Одговорност и кривица. Отварајући једну тему, која је само у последњих десетак година промишљана у филозофском, социолошком, културолошком, политиколошком дискурсу, аутор већ у првом тексту, неоптерећен великом научном апаратуром и без већих историјских реминисценција, своју пажњу легитимно фокусира на два типа друштвеног ангажмана интелектуалца – један марксовски и други кантовски.

Добродошла, ова расправа, ипак, оставља многе недоумице и у погледу интерпретација и у погледу наведених примера односно понуђене типологије. Интелектуално поље – појам који је Пјер Бурдије увео у социолошку науку још седамдесетих година 20. века као врло плодно аналитичко средство за сагледавање генезе и структуре оних институција и појединаца који га конституишу – врло је сложено, динамично и противречно и у овом нашем друштвеном и културном простору. Са иманентном потребом да постигне што виши степен аутономије, интелектуално поље негује један посебан тип културне легитимности који сваком актеру и његовом делању одређује место.

Из тог угла посматрана, чини се да расправа коју је покренуо Златко Паковић унеколико редукује то наше интелектуално поље, које има своју генезу у другој половини 20. века. Ова генеза иде од потпуне подређености политичкој моћи до средине шездесетих година до релативне аутономије пред крај 20. века. Неколико генерација интелектуалаца, међу којима су књижевници, филозофи, социолози, публицисти и други – да споменемо само Слободана Селенића, Борислава Пекића, Михаила Ђурића, Војина Милића, Славољуба Ђукића – утирале су пут аутономији интелектуалног поља. Отуда донекле натегнуто делује поређење Михаила Марковића и Радомира Константиновића, уз констатацију да се налазе на различитим половима исте идеолошке матрице – један на националном, други на космополитском.

Генеза хабитуса ова два интелектуалца – опет један плодан појам бурдијеовске провенијенције – толико је различита, да њихово припадање истој идеолошкој матрици, како је то формулисао З. Паковић, представља резултат потпуно особених процеса интелектуалног стасања. Узгред, постоји и генерацијска разлика између ове двојице интелектуалаца, иако се, због непрецизности аутора написа – навео је 1927. као годину рођења М. Марковића, иако је он рођен 1923. године – стиче утисак да су он и Р. Константиновић вршњаци. Овај детаљ није безначајан управо због разлике у генези хабитуса.

Михаило Марковић, заједно са Добрицом Ћосићем, Антонијем Исаковићем, Стеваном Мајсторовићем и још некима, припада, како се Добрица Ћосић изразио испраћајући А. Исаковића Лулета, великом и трагичном нараштају српског народа у Другом светском рату. Р. Константиновић је имао тек 16 година 1944. године, када су се Д. Ћосић и А. Исаковић крајем октобра у Београду срели као високи политички и војни функционери, са тек нешто више од 20 година. Остављам Милораду Павићу и Драгославу Михаиловићу да размишљају о дискрепанцији између њиховог књижевног дела и њиховог друштвеног ангажмана. Истовремено, З. Паковић уводи већ у првом тексту имена неких личности, несумњиво изузетно друштвено ангажованих интелектуалаца у последње две деценије, које сматра врло заслужним за откривање и раскринкавање заблуда, фалсификата и лажи, што је, по мишљену овог аутора, у највећем складу са кантовским принципом. У наставку ове расправе, овим именима ће се придружити још нека, чиме З. Паковић с пуним ауторским легитимитетом исказује и своје преференције према одређеном типу интелектуалца и његовом друштвеном ангажману.

Остаје, међутим, крупно питање критеријума за препознавање заблуда. Шта ћемо сматрати заблудама а шта не у великој мери је одређено културним обрасцем једног друштва у датој епохи. Мада се никада не може постићи пуна сагласност у том погледу, ово питање, наравно, није ни питање пуке арбитрарности. У временима велике вредносне конфузије, међутим, често се намећу и арбитрарни критеријуми. Недавно сам у јунском броју Књижевних новина прочитао да је 100 бугарских интелектуалаца потписало отворено писмо политичарима своје земље да се не придруже земљама које су признале отцепљење Косова.

Питам се када ће наших макар 50 интелектуалаца чврсто стати иза неке друштвене иницијативе, одлуке, става, опредељења – било да би се нешто спречило, било да би се нешто подржало. Велики друштвени и културни скандал са укидањем зајечарског позоришта „Зоран Радмиловић” прошао је такорећи нечујно. Позоришта се реорганизују, мењају се управе и сл., једном речју мења се оно што не ваља у организацији, али се не укидају на овај начин и с наведеним разлозима. Где су ти бројни позоришни ствараоци, не само глумци, да искажу своје одлучно неслагање са одлуком једне локалне администрације.

Слажем се у том смислу са Златком Паковићем да без друштвено признатог и утицајног слоја независних ангажованих интелектуалаца различитих идејних оријентација нема напретка друштва ни на једном пољу. Али се, чини ми се, треба сложити са пок. Дејаном Медаковићем, који је у једној књизи своје мемоарске прозе написао да ми никада нисмо имали праве дисиденте, јер је одређен број српских интелектуалаца често био спреман на компромис са влашћу. Отуда је и ова расправа несумњиво корисна, јер се увек треба прибојавати успостављања и владавине неке нове ортодоксије, а она може да буде утолико опаснија што се у њено одржавање укључују и моћни медији, посебно електронски.