Космичке бабушке

Подсећа ли свеколики космос, упрошћено казано, на познате руске рукотворине назване бабушке које се стављају једна у другу – од најмање до највеће? За љупке украсе знамо да их не можемо убацивати у бескрај, важи ли исто начело и за простор-време чији је зачетак математички израчунат, а крај остаје недокучен? Да ли космос, у ствари, личи на фрактал?

Најновије проучавање италијанских и руских научника, које је обухватило малтене милион галаксија, наговешћује да је свеколика материја распоређена према фракталном обрасцу. А шта су то фрактали?

Античком астроному и математичару Аполонију из Пергама приписују да је први увидео да се неограничен број мањих кружница које се додирују може уписати у једну већу. Слично устројство проучавао је, вероватно, најславнији лужички Србин, математичар и философ Готфрид Вилхелм Лајбниц у 17, а два-три столећа касније поједини математичари су их изучавали и цртали.

Донекле сагласни

Творцем фрактала сматрају математичара Беноа Манделброта који је 1975. описао појаву и наденуо јој име, имајући на уму латинску реч за разломљен, сломљен, поломљен –фрактус (fractus). То су, заправо, делови и делићи, све до најсићушнијих, који су – када се увеличају – исти као претходни већи, па и највећи. Сваки потоњи је слика и прилика претече од којег су сви потекли.

И пре најновијег чланка Франческа Силоса Лабинија из „Енрико Ферми” центра у Риму, Лучана Пјетронера са Римског универзитета, Николаја Васиљева и Јурија Баришева са Санкт Петербуршког унивезитета, објављеног у угледном часопису „Нејчер физикс”, замало сви физичари су, углавном, сагласни да на прилично кратким одстојањима распоред наликује фракталима: стотине милијарди звезда удружује се у галаксије, галаксије у јата, а јата у суперјата. Спорење настаје када се разматрају збивања на кудикамо већим растојањима. Већина сматра да космос руских бабушки уступа место уједначеном космосу.

Четворица потписника доказују да подаци упућују на опречан закључак: космос је фрактално устројен све докле допиру телескопске очи, позивајући се на размештај галаксија у „Слоуновом дигиталном премеру неба” (SDSS) из којег је произишла највећа тродимензионална (3D) карта космоса. Када исцртавање буде окончано, обухватиће положај око милион галаксија и квазара.

Али су двојица Американаца, Дејвид Хог са Универзитета Њујорк и Денијел Ајзенстејн са Унуверзитета Аризона, обзнанили да су, проучивши 55.000 светлих црвених галаксија, уочили да фракталски узорак ишчили када се превали 200 милиона светлосних година и наликује уједначеном ткању.

У игри је велики научнички улог и скромна опклада коју остављамо за последње ретке написа.

Сандук вина чека

Франческо Силос Лабини и Лучано Пјетронеро и даље се опиру верујући да је опажена глаткоћа заблуда изазвана скромним статистичким подацима. Сачекавши шесто издање поменутог премеравања неба, у које је – у грубим цртама – унето 800.000 галаксија и 100.000 квазара (галаксија која гро енергије црпе из материје загрејане до више милиона Целзијусових степени док јури ка „црној рупи” у властитом средишту), саопштили су да изричито следе фракталски образац у размерама до 100 милиона светлосних година, па чак и у троструко већим (300 милиона).

Уколико се космос преобраћа у углађен, то је тек иза ове осматрачке границе. А то је зато што се у том опсегу још опажају велика одступања у расподели материје – овде галактичко јато, онде празнина.

Већина космолога наглашава да су овакве неуједначености важне таман толико колико мали валови на океанској површини; поменута четворица заговорника фракталског космоса их, напротив, упоређују са цунами-таласима. Многи из табора оспоравалаца су, поврх тога, нашли недостатке у тумачењу који подривају владајуће космолошко учење (Стандардни модeл) – космичка збивања од самог зачетка пре око 14 милијарди година до наших дана.

Општеприхваћена слика уједначеног космоса у великим размерама веома је постојана ако је подупрете картама позадинског зрачења, простирања икс-зрака и радио-таласним снимцима галаксија, каже Нил Тарок са Универзитета Кембриџ (Велика Британија). Уколико оптичка осматрања нису у складу с поменутима, могло би се наћи мноштво објашњења, без икакве потребе да прибегнете веома неуједначеном, фракталном космосу.

Пре више од једне деценије Франческо Силос Лабини и Лучано Пјетронеро опкладили су се с физичарем Марком Дејвисем, са Беркли универзитета (САД), а треба да пресуди, управо, Нил Тарок. Ако се испостави да је размештај галаксија фрактални до педесетак милиона светлосних година, Американац дугује сандук калифорнијског вина двојици Италијана; у противном мораће да узврати сандуком италијанског. (Погодите ко је боље?).

Британац још није прогласио победника.