Зашто за Србију не важи међународно право

Велике силе у зависности од својих интереса користе међународно јавно право. Уколико им слово права, које би требало да обавезује све државе света, не иде у прилог, спремни су у име великих циљева да га погазе. Последњи који је дао изјаву позивајући се на међународно право је високи представник Европске уније Ђузеп Борељ који је у ауторском тексту за „Политику” написао да се међународно право мора примењивати свуда, како би сви били заштићени од политике моћи, уцена и војних напада. Поводом годишњице рата у Украјини, Борељ је истакао да тај рат није „само европско питање”, нити питање „запада против свих осталих, већ питање света у којем желимо да живимо”.

Нагласио је да нико није безбедан у свету у којем би противправна употреба силе од стране једне нуклеарне силе и сталне чланице Савета безбедности била нормализована. „Русија сваким даном крши Повељу УН, стварајући својом империјалистичком политиком опасан преседан за цео свет. Русија сваког дана убија невине украјинске жене, мушкарце и децу, просипајући пројектиле по градовима и цивилној инфраструктури”, написао је, између осталог, Борељ. Није познато да ли је и на који начин Ђузеп Борељ осудио НАТО агресију на суверену СР Југославију 1999. године, када су такође убијани невини, додуше српске жене, мушкарци и деца и уништавана цивилна инфраструктура.

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Живадин Јовановић каже да се запад понаша у складу са својим геополитичким циљевима. За „Политику” наводи да су, не једном, САД рекле да тамо где међународно право стоји на путу остваривања њихових циљева оно се мора уклонити. „Познато је да се велике силе обраћају Савету безбедности УН као првом органу за мир и безбедност само када то одговара њиховим интересима. Када то одговара супротној страни они се супротстављају активирању механизама УН. У ово време турбулентних промена то долази до пуног изражаја. Двоструки стандарди су својство политике великих сила које имају глобалне циљеве и оне не презају од кршења међународног права”, каже Живадин Јовановић.

Наводи да су на другој страни мале земље, попут Србије, које чине већину човечанства и оне се залажу за поштовање међународног права и то је логично и неопходно. Јовановић истиче да немају ниједан поузданији ослонац за заштиту од мешања великих сила од међународног права. „То што је изјавио Борељ ме не изненађује, јер запад тако резонује и ради већ више од пола века. Међународно право има релативни значај и некада не решава проблеме, али мале и средње земље немају алтернативу него да се позивају на принципе и међународно јавно право. За Србију је најбоље да се позива и своје интересе штити ослањајући се на повељу УН”, каже Живадин Јовановић.

Дипломата и новинар Драган Бисенић указује да су Косово и Украјина постали спојени судови, од којих један тренутно „дуби на глави”. Наводи да се косовско питање нашло у маказама два приступа. „Једног који настоји да га легитимише као ’посебан случај’ у међународним односима, од употребе силе 1999. од стране НАТО-а за његово изузимање из јурисдикције Србије, па до једностраног проглашења независности и признања држава које му је следило. Други у њему види преседан којим оправдава не само своје војне акције у Украјини, него и као будући модел у међународним односима. Сматра се, рецимо, да косовски случај може да утиче на судбину Украјине, исто као што се верује да исход украјинског сукоба може да одреди и будућност Косова”, наводи Бисенић. Додаје док на једној страни, на самој Генералној скупштини УН земље које су суштински патрони косовске сецесије бране међународно право, територијални интегритет и суверенитет Украјине, на другој страни те исте земље сасвим подразумевајуће исте те принципе изузимају из разматрања према Србији.