Нервозне демократе

Док Барак Обама ове седмице у Денверу прихвата кандидатуру за председника, његове колеге из Демократске странке поприлично су нервозне због новембарских избора. На први поглед, тешко је схватити зашто би било ко од демократа бринуо кад њихов кандидат и даље има моћ звезде да напуни спортски стадион са 70.000 људи. На крају крајева, два мандата председника Џорџа Буша остаће по свој прилици упамћена као неки од најгорих у историји.

Америчка економија грца због колапса тржишта станоградње, патетично слабог долара, све скупљег гаса и струје, највеће стопе инфлације за последње две деценије и константног „одливања” радних места у земље у развоју. Истовремено, раније неприкосновена улога Америке као „неопходне” државе у међународном поретку изгубљена је Бушовим лудоријама у Ираку и због једне арогантне спољне политике која не само да ће знатно ослабити Америку него ће исто тако допринети много нестабилнијем и опаснијем свету с којим ће следећи председник морати да се ухвати укоштац. Све ово требало би да значи да су амерички бирачи били више него спремни да гласају за промену. Зашто су онда колеге из Демократске странке нервозне?

Одговор се можда може наћи у неколико потеза сенатора Обаме и у неким неопипљивим факторима који се могу осетити, али их је тешко доказати. Прво, погледајмо ово неопипљиво.У главама свих демократа постоји свест да су њихови кандидати на последња два избора Ал Гор и Џон Кери, па чак и Хилари Клинтон, деловали као сигурни победници. Гор је градио кампању на заоставштини два председничка мандата популарног Била Клинтона; Кери је изазвао Буша у време када је рат у Ираку већ био веома непопуларан, а Бушов рејтинг нижи од 50 одсто; елита Демократске странке прогласила јеХилари за победника још пре него што су почели унутарстраначки избори. Сви они су деловали као непобедиви и сви су изгубили.

Друга неопипљива ствар је осећање које сви имамо у дубини душе – да многи који сада у разним анкетама кажу да ће гласати за Обаму или су неискрени или се плаше да кажу шта стварно мисле. Постоји нада прожета стрепњом да је Америка спремна за председника припадника мањине, али и страх да већина белих бирача заправо није. Узнемирује и то што се у многим од ових анкета Џон Мекејн практично примакао и стоји врло близу сенатора Обаме сада када почиње права кампања.

На све ово неопипљиво надвезује се неколико потеза сенатора Обаме који су, по мом мишљењу, грешке и који су већ пробудили озбиљне сумње чак и међу најоданијим демократским бирачима. Прво, иако је задржао поклич „промена” као слоган ове кампање, послушао је савете бројних плаћених стратега да се помери ка политичком центру америчке политике. Устукнуо је од обећања да ће се, ако буде изабран, одмах ангажовати да прекине војно учешће Америке у Ираку. Сада говори о „фазном” повлачењу које ће диктирати „чињенице на терену”. Такође, променио је ставове о бушењу америчког нафтоносног приобаља и окренуо се америчким религиозним бирачима (неки би рекли фундаменталистима) јаким речима како његов процес одлучивања почива на његовој вери у Исуса Христа. Тешко је замислити да ће ове бираче заиста придобити ова нова верзија Барака Обаме, а у исто време многи либерални бирачи који су му донели победу над Хилари постају све више разочарани и лишени илузија.

Исто тако, сенатор Обама је поткопао своје обећање да ће бити мотор промена тиме што се сада скоро у потпуности окружио представницима вашингтонског естаблишмента и политичке елите сопствене партије. И његов кандидат за потпредседника Џон Бајден тешко се може описати као човек промена. Бајден представља јастребове у Демократског странци и за последњих двадесет година је ретко налазио земљу супротстављену америчкој вољи коју није желео да бомбардује или рат у ком није желео да учествује, укључујући и постојећи метеж у Ираку.

Трећа Обамина грешка јесте та што је прихватио, барем за сада, надметање за председника на домаћем терену Џона Мекејна – националној безбедности и спољној политици. Тешко је замислити да ће Обама успети да убеди бираче да ће бити бољи главни командант оружаних снага или одлучнији лидер од Мекејна у време озбиљних претњи Америци. Ипак, његови саветници су га гурнули да покуша да се прикаже као већи патриота од одликованог ратног хероја и једног од најгласнијих јастребова у Сенату. То је као да покушава да буде већи католик од папе. Било би му корисније да се усредсреди на економију и борбу запослених Американаца да саставе крај с крајем у време рапидног раста цена.

Обамина несигурност у спољној политици и његово неискуство уопште главни су разлог за номинацију Бајдена. Он се нада да ће Бајден боље моћи да се избори са Мекејном у области националне безбедности и спољне политике. Постоји опасност да ће бираче тиме можда подсетити на један од главних разлога зашто им се смучио Џорџ Буш – он је председник који се у спољној политици није осећао комотно и који је предао руковођење кључним сектором националне безбедности свом много искуснијем потпредседнику Дику Чејнију и свом толико омраженом бившем министру одбране Рамсфелду. Последице су биле катастрофалне за Америку.

Била би иронија ако би Мекејн успео да избегне последице Бушове непопуларности, а да Обама непажњом себе доведе у везу са најгорим аспектима Бушовог председниковања. Ако хоће да победи, Обама би требало да се врати на ствари које су му донеле демократску номинацију. Мора да поврати наду и оптимизам које је већина бирача у њему видела. Мора да побегне из загрљаја политичког естаблишмента и поново покаже опредељење за стварне промене. Уколико то не буде урадио, биће небитно да ли ће се следећи председник звати Мекејн или Обама, јер ће суштина политике Џорџа Буша и даљње живети.

политички аналитичар