Олимпијада економија

Осећај да смо на минулој Олимпијади могли боље свеприсутан је: разочарале су нас неке узданице, а они склони тражењу дубљих узрока прст упиру на државу, Олимпијски комитет и уопште на стање спорта који нам је у скорашњој историји, кад је баш било тешко, на моменте обнављао национални понос и враћао самопоуздање.

Ако је за утеху, нисмо једини који смо разочарани. Шта, например, да кажу Грци, који су се као домаћини пре четири године закитили са 16 медаља, а из Пекинга се неки дан вратили само са пет. Или Јапанци, који су се у Атини на победничко постоље пели 37 пута, а у Пекингу, такорећи у првом комшилуку, само 25.

Кина је несумњиво главни добитник и као организатор и као спортска нација у великом успону. У околностима када је надомак да заузме друго место и у лиги глобалних економија (по некима је тамо већ стигла) да ли је случајност што је и у укупном броју медаља одмах до највеће светске силе у свим категоријама.

Шта је, у ствари, оно најважније за постигнућа једне нације у олимпијској арени? Спортски таленти, разуме се, али има ли и нечег ван спорта и његове организације?

Занимљиве одговоре на ово питање понудиле су две студије објављене уочи Олимпијаде. Једну је сачинила реномирана консултантска кућа „Прајсвотерс Куперс”, а другу др Ендрју Бернар, професор међународних економских односа са Дартмут универзитета, једног од осам најелитнијих у Америци.

Обе студије су покушале да предвиде укупан поредак нација у освојеним медаљама, узимајући у обзир примарно неспортске факторе: величину и стопу раста сваке појединачне националне економије, доходак по глави становника, број становника, политички систем (да ли је реч о комунистичким или бившим социјалистичким земљама), а тек на крају досадашњи олимпијски учинак.

Заједничко за обе процене била је прогноза да ће Кина, чија је економија између две Олимпијаде расла по веома високој стопи (десет одсто и више), проћи много боље него у Атини, при чему ће јој додатно у прилог ићи „фактор домаћина”: околност да је та улога додатни стимуланс како за појединачне спортисте и националне спортске савезе, тако и за државне органе.

Прајсвотерхаус је Кини прогнозирао укупно 88 медаља, 25 више него што је освојила у Атини (63), уз напомену да ће у укупном скору за длаку претећи Америку (укупно 87).

(/slika2)Професор Бернар је пак предвидео да ће Америка бити прва у укупном броју медаља (105), Русија друга са 92, а Кина тек трећа са 81, мада је прогнозирао да ће Кинези однети највише златних.

Да подсетим: Америка је у Пекингу освојила укупно 110 медаља, од тога 36 златних, док је Кина друга са укупно 100, од чега је 51 златних. Објашњење зашто је била потцењена јесте у томе да су студије недовољно пондерисале поменути фактор домаћина, али и њен политички систем, који је медаље учинио националним приоритетом.

Русији,која је по свему трећа, са укупно 72 медаље, лошије је прошла него у Атини (92). Професор Бернар је предвидео исти скор као пре четири године, док је Прајсвотерхаус био ближи реалностима, прогнозирајући јој укупно 79 медаља.

Све у свему, економисти су се у прогнозирању олимпијских резултата показали подједнако (не)поузданим као у својој области, у којој се њихова професија често цинично описује као она која ће сутра знати зашто се оно што је предвидела јуче није обистинило данас. Трчали су добро, али нису освојили медаљу.

Па ипак, поменуте две студије су уочиле неке законитости. Колико ће се нека нација радовати у одмеравању снага на глобалном спортском борилишту заиста зависи од њене укупне снаге, економске и демографске. Десет у овом погледу највећих земаља освојило је 519 од укупно 958 медаља у Пекингу (а 30 највећих 796). Мали, истина, повремено праве подвиге, али велики су ти који на крају излазе као (коначни) победници.

Има и ту изузетака – најупадљивији је Индија, друга најмногољуднија нација планете (1,1 милијарди становника), а у последњих десет година и захуктана економска локомотива. Али само три медаље! Објашњење је у менталитету и култури: Индија је сва усредсређена на само један спорт, који уз то није олимпијски (крикет). А за разлику од Кине, тамо нема државног спортског планирања.

Занимљиво поређење направио је и „Блумберг”, амерички финансијски сервис (и новинска агенција), упоређујући број освојених медаља са уделом сваке нације у глобалном бруто производу. По овом рачуну, Американци су подбацили, док су Кинези углавном испунили очекивања. Много већу спортску него економску снагу показале су Русија, Аустралија, Белорусија, Украјина, Куба, Јамајка и Мађарска, док су се удео олимпијских медаља и учешће у глобалној економији потпуно поклопили само кад је реч о Канади.

Ако нам је за наук, он гласи да у спорту нећемо моћи да стижемо брже и добацимо даље све док пре тога не доведемо у ред неке много важније ствари.