Olimpijada ekonomija

Osećaj da smo na minuloj Olimpijadi mogli bolje sveprisutan je: razočarale su nas neke uzdanice, a oni skloni traženju dubljih uzroka prst upiru na državu, Olimpijski komitet i uopšte na stanje sporta koji nam je u skorašnjoj istoriji, kad je baš bilo teško, na momente obnavljao nacionalni ponos i vraćao samopouzdanje.

Ako je za utehu, nismo jedini koji smo razočarani. Šta, naprimer, da kažu Grci, koji su se kao domaćini pre četiri godine zakitili sa 16 medalja, a iz Pekinga se neki dan vratili samo sa pet. Ili Japanci, koji su se u Atini na pobedničko postolje peli 37 puta, a u Pekingu, takoreći u prvom komšiluku, samo 25.

Kina je nesumnjivo glavni dobitnik i kao organizator i kao sportska nacija u velikom usponu. U okolnostima kada je nadomak da zauzme drugo mesto i u ligi globalnih ekonomija (po nekima je tamo već stigla) da li je slučajnost što je i u ukupnom broju medalja odmah do najveće svetske sile u svim kategorijama.

Šta je, u stvari, ono najvažnije za postignuća jedne nacije u olimpijskoj areni? Sportski talenti, razume se, ali ima li i nečeg van sporta i njegove organizacije?

Zanimljive odgovore na ovo pitanje ponudile su dve studije objavljene uoči Olimpijade. Jednu je sačinila renomirana konsultantska kuća „Prajsvoters Kupers”, a drugu dr Endrju Bernar, profesor međunarodnih ekonomskih odnosa sa Dartmut univerziteta, jednog od osam najelitnijih u Americi.

Obe studije su pokušale da predvide ukupan poredak nacija u osvojenim medaljama, uzimajući u obzir primarno nesportske faktore: veličinu i stopu rasta svake pojedinačne nacionalne ekonomije, dohodak po glavi stanovnika, broj stanovnika, politički sistem (da li je reč o komunističkim ili bivšim socijalističkim zemljama), a tek na kraju dosadašnji olimpijski učinak.

Zajedničko za obe procene bila je prognoza da će Kina, čija je ekonomija između dve Olimpijade rasla po veoma visokoj stopi (deset odsto i više), proći mnogo bolje nego u Atini, pri čemu će joj dodatno u prilog ići „faktor domaćina”: okolnost da je ta uloga dodatni stimulans kako za pojedinačne sportiste i nacionalne sportske saveze, tako i za državne organe.

Prajsvoterhaus je Kini prognozirao ukupno 88 medalja, 25 više nego što je osvojila u Atini (63), uz napomenu da će u ukupnom skoru za dlaku preteći Ameriku (ukupno 87).

(/slika2)Profesor Bernar je pak predvideo da će Amerika biti prva u ukupnom broju medalja (105), Rusija druga sa 92, a Kina tek treća sa 81, mada je prognozirao da će Kinezi odneti najviše zlatnih.

Da podsetim: Amerika je u Pekingu osvojila ukupno 110 medalja, od toga 36 zlatnih, dok je Kina druga sa ukupno 100, od čega je 51 zlatnih. Objašnjenje zašto je bila potcenjena jeste u tome da su studije nedovoljno ponderisale pomenuti faktor domaćina, ali i njen politički sistem, koji je medalje učinio nacionalnim prioritetom.

Rusiji,koja je po svemu treća, sa ukupno 72 medalje, lošije je prošla nego u Atini (92). Profesor Bernar je predvideo isti skor kao pre četiri godine, dok je Prajsvoterhaus bio bliži realnostima, prognozirajući joj ukupno 79 medalja.

Sve u svemu, ekonomisti su se u prognoziranju olimpijskih rezultata pokazali podjednako (ne)pouzdanim kao u svojoj oblasti, u kojoj se njihova profesija često cinično opisuje kao ona koja će sutra znati zašto se ono što je predvidela juče nije obistinilo danas. Trčali su dobro, ali nisu osvojili medalju.

Pa ipak, pomenute dve studije su uočile neke zakonitosti. Koliko će se neka nacija radovati u odmeravanju snaga na globalnom sportskom borilištu zaista zavisi od njene ukupne snage, ekonomske i demografske. Deset u ovom pogledu najvećih zemalja osvojilo je 519 od ukupno 958 medalja u Pekingu (a 30 najvećih 796). Mali, istina, povremeno prave podvige, ali veliki su ti koji na kraju izlaze kao (konačni) pobednici.

Ima i tu izuzetaka – najupadljiviji je Indija, druga najmnogoljudnija nacija planete (1,1 milijardi stanovnika), a u poslednjih deset godina i zahuktana ekonomska lokomotiva. Ali samo tri medalje! Objašnjenje je u mentalitetu i kulturi: Indija je sva usredsređena na samo jedan sport, koji uz to nije olimpijski (kriket). A za razliku od Kine, tamo nema državnog sportskog planiranja.

Zanimljivo poređenje napravio je i „Blumberg”, američki finansijski servis (i novinska agencija), upoređujući broj osvojenih medalja sa udelom svake nacije u globalnom bruto proizvodu. Po ovom računu, Amerikanci su podbacili, dok su Kinezi uglavnom ispunili očekivanja. Mnogo veću sportsku nego ekonomsku snagu pokazale su Rusija, Australija, Belorusija, Ukrajina, Kuba, Jamajka i Mađarska, dok su se udeo olimpijskih medalja i učešće u globalnoj ekonomiji potpuno poklopili samo kad je reč o Kanadi.

Ako nam je za nauk, on glasi da u sportu nećemo moći da stižemo brže i dobacimo dalje sve dok pre toga ne dovedemo u red neke mnogo važnije stvari.