И у новинарству има буђи

Када је као дете гледао на ТВ чувеног светског путника Слободана Мићића у легендарној емисији „Свет на длану” како поручује гледаоцима: „Гледајте нас вечерас” док се купа у прелепом заливу, Ђорђе Славковић је тада јасно схватио да кад порасте жели да постане новинар.

– Било ми је занимљиво то да неко може да оде у егзотичну земљу, ужива и одради свој посао. Тако сам пожелео да некада урадим репортажу из Венецуеле или Перуа – искрен је овај двадесет седмогодишњи новинар, од августа 2021. и стални члан редакције „Око магазина” на РТС.

На питање да ли му је неко сугерисао да изабере баш ову професију за свој животни позив, Славковић духовито одговара:

– Углавном су ми сугерисали да не уписујем новинарство. Када је штета већ била учињена и када сам постао студент новинарства, почео сам да откривам изванредне текстове Александра Тијанића, Богдана Тирнанића, Веселка Тенжере...

На РТС је дошао као студент треће године Факултета политичких наука, прво у РТС лаб, потом у „Око магазин”. Пре тога је радио у студентском радију Слушаоница 6 и на ТВ Храм.

А о новинарству овако размишља:

– Волео бих да се на ову професију гледа као на сваки други посао. Новинарство је занат, а у сваком занату постоје одређена правила и одрешене руке да свој посао радите најбоље што можете.

– Стање у новинарству на неки начин осликава и стање у друштву, и обратно. Ако лепо живи онај пензионер из мог села, онда је добро и мени. Али ако у просторијама Дома здравља има влаге, онда и у новинарству има буђи.

Славковић воли репортаже, то га највише занима.

Да ли младе људе уопште данас занима ова професија и како гледају на медије?

– Студенти новинарства углавном одлучују да се баве маркетингом. Вероватно зато што се са мање речи заради више новца. Медији се гледају као сторији на Инстаграму, без много задржавања осим ако није у питању нека скарадност.

А како се изборити за пристојно новинарство, а победити таблоидизацију?

– Треба прво да видимо знају ли новинари шта је пристојно, а шта је таблоидизација, па тек онда да видимо како ћемо да се боримо и за шта – критичан је наш саговорник.

Најважнији циљ му је да што више времена проводи у природи са драгим људима и да у свој животни „нотес” упише што више авантура и успомена.

– Жеља ми је да ми све то и успе – додаје уз смешак, иако би, у први мах, помислили да се његове жеље и животни планови тичу области за коју се школовао.

Највећа подршка, али и критичари су колеге из редакције „Око магазина”. Породица и пријатељи му, како каже, такође увек сугеришу шта није било добро или похвале шта им се допало.

Својим највећим успехом сматра то што се и даље, с повређеним коленом, пење по планинама са другарима из његовог родног Милатковића код Рашке.

А кад га приупитамо за грешку или кикс, признаје:

– Обећао сам да ћу да дипломирам до јуна.

Непредвиђених ситуација је било много, како испред тако и иза камера, а од неких посебно издваја:

– Изашао сам са једном девојком и након два дана рекла ми је да међу нама нема хемије. Упс, то нисам предвидео!

Када размишља о томе са ким би волео да уради интервју, увек се сети забавне ситуације у којој је Драган Бабић успео да освоји Лив Улман у току интервјуа 1980.

– Али он је био светски новинар, елоквентан и шармантан. Никако се не поредим са њим, али бих пожелео себи тако неку забавну прилику.

И за крај, у истом духу закључује:

– Све могу боље и на свему увек треба да се ради.

Са том мишљу враћа се у своју редакцију и препушта новим темама и изазовима, уз подршку свог уредника Горислава Папића. А ми му желимо и да што пре дипломира и још много занимљивих прилога.