Чојство и јунаштво 21. века

„А у руке Мандушића Вука свака пушка биће убојита!” И „Крушикова” граната М 73, и „Заставина” аутоматска пушка М 21 и бацач „Оса”... И хаубица „Нора”, и ракетни систем „Тамнава”, и „Лазар” и „Милош”... који су недавно представљени на Сајму наоружања у Абу Дабију. Њима ће вешто баратати младићи и девојке који се до 31. марта пријаве за неку од нових елитних јединица Војске Србије. Јер, Србија се покорити не може! Ових дана телевизијски извештаји буде у нама неку црну слутњу. Да ли се то Србија опет припрема за рат? Никад боље нисмо баратали војном терминологијом. Под најездом мина и митраљеза заборавили смо колико је поскупео свињски бут... Чак смо сметнули са ума ко је од „задругара” напустио имање у Шимановцима... И ко је коме забио нож у леђа у „Игри судбине”. Чојство и јунаштво опет су у моди, али оно модерно, из 21. века, из фотеље и уз пиво и ТВ. Док се Путин обраћа свету и обележава годишњицу ратних сукоба у Украјини, док нам јужна покрајина готово измиче... српски гледалац преслишава се у набрајању војног арсенала и машта о Војној академији, униформи, супермодерном оружју и јача свој урушени национални идентитет и понос... ни не сањајући да чучи на ископинама злата... Можда уместо у војне редове, похрлимо у потрагу за златним честицама, некој новој реци Пек... Можда у томе лежи спас за све наше муке и сиромаштва.

А тамо негде, само мало источније, води се крвави пир и земља се тресе, носећи у своју утробу на хиљаде душа. Светски медији утркују се ко ће имати атрактивније и језивије сцене жртава испод рушевина и масивних бетонских греда. У борби за што већи број прегледа, кликова и рејтинга, зарађује се на туђем болу. Нема срамоте... Репортери се лактају да забележе што страшнију сцену, чак им и не смета да откривају тела настрадале деце како би имали што „бољу” слику. Земљотрес је и нас мало продрмао, али недовољно. Не бар толико да застанемо, да се упитамо, да престанемо да јуримо за лаком и јефтином забавом и да зауставимо глад за брзом и неоснованом зарадом. Новац, новац и само новац... Дупле плате, астрономски хонорари у јавним медијским институцијама... Скандали и завист. Атракција, а не право новинарство. Необјашњива плава светлост над турским небом, ванземаљци, роботи и теорије завере, а не људска жртва! Има ли краја? Докле ћемо се сладити, потајно, туђом несрећом? И када ћемо поглед вратити у своју авлију? Пољубити родну земљу, поткресати воћњаке, засадити цвет... И бити захвални за драгоцени живот под сводом небеским.

У ери вештачке интелигенције и паметних машина да ли уопште има смисла ратовати оружјем када се много већи рат води, а којег још нисмо свесни. Последњи рат за човечанство. Да ли је данас важно где ћемо повући границе и забости заставицу када ће ускоро све границе бити побрисане на мапи света... Када ће једини рат бити – рат против машина... Ионако већ знају шта волимо, како живимо, и шта нам треба у домаћинству. Они мисле за нас... Док ми гледамо ТВ.