Суперстар Обама

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 29. августа – На денверском фудбалском стадиону, пред више од 80.000 људи, у амбијенту који је комбиновао ефекте спектакла – од Олимпијаде до естрадних, патриотских и алтернативних хомогенизација – нова „звезда” америчке политике Барак Обама (47) оживео је синоћ (јутрос по европској сатници) сународницима и другима већ прилично малаксалу наду да сви заједно заслужују достојанственију свакодневицу, уз веће узајамно уважавање.

Успе ли да у своју способност за вођство у остваривању таквих пожељности увери овдашње бираче а потом и обистини понуђене примамљивости, и ово друштво и свет би постали, ако ништа више, а оно бар – пријатније, мање напето, место за живот.

„Најлепше је живети у земљи изборних обећања”, позната је иронична изрека која је донекле, у овом случају, изгубила на „отровности”. Јер, Обама је личним примером показао да се „чуда” догађају.

За само осам година од првог учешћа на великом скупу његове Демократске партије доспео је до нивоа који се, до релативно недавно, чинио недоступним за људе његовог порекла: постао је први црнац у финалу надметања за председника САД, и то на 45. годишњицу знаменитог говора (доцније убијеног) Мартина Лутера Кинга за расну равноправност.

Прихватајући синоћ председничку номинацију своје странке, после победе, у исцрпљујућем маратонском надметању, над фаворизованом сенатском колегиницом и бившом „првом дамом” Хилари Клинтон (60), он је одржао, по оцени „Вашингтон поста”, вероватно најважнији говор у политичкој каријери. Позвао је, заправо, земљаке на корените промене у унутрашњој и спољној политици, за шта ће бити потребна јака мобилизација, произлази из његових речи – против бушизма (курса актуелног председника Џорџа Буша) и „настављача те погубности” каквим види свог ривала из републиканских редова Џона Мекејна (72).

После готово осам година (Бушова два мандата, који се окончавају у јануару 2009) неопходно је да се каже „доста”, оценио је Обама. И – нагласио да је неопходно „посвећивање будућности а не враћање у прошлост” чији део види и у владајућој актуелности, с низом посртања на домаћем, нарочито финансијском и социјалном, терену као и на међународном плану (драматично смањење престижа Вашингтона, нарочито због неосноване инвазије на Ирак).

Промене неће доћи из Вашингтона, нагласио је него ће стићи у Вашингтон – била је једна од његових поенти, с подстицајем масама да гласовима њему покушају да промене њихову, његову и перспективу тренутно „распуклог” поретка. Наша влада, наставио је, треба да ради за нас, а не против нас, мора да пружи могућности не само богатима и утицајнима него свима који желе да раде. „Снага наше привреде не мери се бројем милијардера… него више по томе колико је спремности за ризик уласка у нове послове, па и могућностима конобарице да од напојнице збрине болесно дете а да не изгуби посао” – једна је од његових илустрација за потребу да се реформише, ако не менталитет, а оно мерила вредновања укупног стања нације.

Овде су му опоненти, иначе, често замерали да форсира „стране моделе”. Типа – европске социјалдемократије. Не упуштајући се директно у полемику, Обама је нагласио да је Америка „богатија него било која друга земља, али да нас то није учинило богатим, да смо војно најмоћнији на планети али да то није оно што нас чини јаким”…

Главни циљ синоћ му је, ипак, био да развеје сумње – на којима Мекејнов штаб заснива тактику – у његов патриотизам и спремност да буде врховни командант оружаних снага. Показао је у том погледу рационалност која разбија приметне пристрасности при „вагању” дозе родољубља сународника.

Дао је при том и низ назнака како би се опходио према спољним односима. „Као врховни командант нећу оклевати у одбрани наше земље, али ћу слати наше трупе на тешке изазове само кад је њихова мисија јасна… даћу им и одговарајућу опрему и негу по повратку кући” – прецизирао је оспоравајући тактику која је досад у Ираку произвела многе (нарочито у локалном живљу) жртве. „Завршићу рат у Ираку на одговоран начин, окончати борбе (у прилог САД) против Ал Каиде и талибана у Авганистану, и обновити нашу армију за учешће у будућим оружаним сукобима, али ћу, уједно, успоставити чврсту, директну дипломатију која ће спречити Иран да добије нуклеарно оружје и обуздати руску агресију” (каквом се овде назива криза у Грузији). „Изградићу и нова партнерства како бисмо поразили опасности 21. века као што су тероризам, ширење нуклеарног наоружања, сиромаштво, геноцид, климатски ломови и епидемије”. И „повратићу морални углед Америке… која је некад давала наде свима којима је стало до слободе, мира и боље будућности”.

Његове речи праћене су честим скандирањима. Нарочито изборним слоганом „Да, ми можемо”.

Увод у његов наступ дао је низ познатих личности: од бившег потпредседника САД, потом оскаровца и нобеловца, Ала Гора, до музичких уметника попут Стивија Вондера и Шерил Кроу. У гледалишту су примећени и великани кинематографије, као што су редитељ Стивен Спилберг и глумица Сузан Сарандон.

Испраћен овацијама и ватрометом – док су му се на сцени придружили његова породица и потпредседнички кандидат Џозеф Бајден са супругом – Обама је, свакако, био свестан да најжешћи двобој за власт у Америци тек предстоји, да га с друге стране чека моћни ветеран Мекејн. Исход ће зависити, као и увек – од бирача. Они су два претходна пута, уз драматичне околности, за председника изгласали Џорџа Буша, с којим су запали у велике, домаће и спољне, невоље…