Сточарске заједнице на просторима Војводине

Суботица – „Антропологија није одлазак у шуме Амазоније и посматрање људи у племенима. Она је посматрање људи око нас, блиских заједница које нас окружују и хватање праве мере разлике међу њима, али и тражење оне заједничке црте која нас све зближава”, каже Пабло Домингез, доктор антропологије.

Није уобичајено да разговор о антропологији изазове велику пажњу али је у Градском музеју у Суботици др Пабло Домингез одржао изузетно посећено предавање о теми „Антропологија инфинита”. Томе је сигурно допринело и што је већ дуже време повремено присутан у Суботици, али и занимљивост и разноврсност тема којима се бавио.

У основи његовог образовања су студије биологије које је завршио у родној Шпанији, да би након тога докторирао у Француској на тему социјалне антропологије, где се и сада налази на постдокторским студијама.

Уз академску каријеру, много времена је провео на терену, у Андалузији, у Мароку, у пределу око планина Атлас, где се бавио начином живота сточарских заједница, потом га је заинтересовало, како је описао, једно од најживљих сточарских друштава на Сињајевини у Црној Гори. Сињајевина је највећи планински пашњак на Балкану. „НАТО је желео да на том простору формира војни полигон, без икаквих консултација са локалним становништвом, као ни са људима задуженим за заштиту природе. То је представљало нарушавање права људи који тамо живе већ вековима и деструкцију еколошких норми и природног света”, каже др Домингез.

Заједно са локалним активистима, међународна група антрополога успела је да скрене пажњу на овај проблем и да га представи и у средишту Европске уније у Бриселу и у Паризу. „То је ангажована антропологија која нас отвара ка друштвима која своје вредности стварају кроз добар контакт са природом, окружењем и другима”, каже др Домингез.

Због те културне разноликости и повезаности заволео је и Суботицу коју је упознао кроз личне контакте.

„Мислим да је ово изузетно место, по својој мултикултуралности и богатству које носи. У срединама где сам радио не постоји оволика културна разноврсност, јер централна власт тежи да хомогенизује различитости. Овде не може да постоји ниједна доминантна група. Верујем да вас Европа не познаје довољно и потребно је да снажније закуцате на њена врата”, каже др Домингез.

Оно што му је на пољу антропологије на овом терену привукло пажњу јесу сточарске заједнице и њихова хоризонтална померања, селидбе, али и каква су, у односу на овдашњи равничарски терен, додао у шали – вертикална померања. Тако му је намера да се дубље позабави сточарским заједницама која своја стада зими селе из Босне у Војводину, а преко лета се враћају. Такође је приметио и оно што је назвао „вертикалним” померањем, односно уз долине великих река, попут Саве и Дунава, када се лети повуку, сточари своја стада спуштају у суво речно дно где постоји плодна земља. Са наиласком воде, излазе на обалу. „То је антропологија, посматрати људе око себе”, каже др Домингез.