За девојку у колицима нема слободног места

Колико је угрожено достојанство особа са инвалидитетом због ограничених могућности и дискриминације при коришћењу јавног превоза приликом одласка у школе и на факултете у Београду, али и при обављању свакодневних пословних и друштвених активности, изнето је на јучерашњој конференцији за медије, названој „Јавни и такси превоз за све”. Догађај је организовало Удружење студената са хендикепом, однедавно преименовано у Академску инклузивну асоцијацију, ради представљања свог пројекта „Такси превоз за све” у ком су разматрали у којој мери ограничења на која наилазе превозећи се јавним возилима утичу на самосталност особа са инвалидитетом.

Како је објаснио Милан Јанковић, извршни директор Академске инклузивне асоцијације, у току истраживања које је, закључно са овим месецом, трајало од 1. марта прошле године, корисници колица наилазили су на многе дискриминаторне ситуације и оличили су их у причи Маше Стојаковић, која се креће помоћу колица, а настоји да живи нормално као њени вршњаци без хендикепа.

У оквиру пројекта узели су Машу, која је завршила Правни факултет у Београду и при крају је приправничког стажа у Другом основном суду, и девојку сличну њој према интересовањима, начину живота, образовању, локацији вожње и годишту, али се креће без помагала. Један дан су наизменично у року од шест сати звали три позната такси удружења тражећи возило прво за једну, па за другу. Како би Маша рекла да јој је потребан већи гепек јер се креће помоћу колица, тако је сваки пут уследио одговор да немају слободних таксија.

Одмах потом позивали су истог превозника за девојку која се самостално креће и добијала је возило из првог покушаја. Стојаковићева, која има обезбеђен комби превоз до посла, али користи такси за друштвени живот, тек је тада схватила колико је само пута узалудно чекала у нади да ће проћи гужва у саобраћају и ослободити се такси возило, не схватајући да је превоз њених колица у гепеку, у ствари, био проблем.

Ове ситуације су се и касније понављале, а Јанковић је открио да су у оквиру пројекта повереници за заштиту равноправности поднели 47 притужби против такси удружења због дискриминације особа са хендикепом у пружању услуга вожње и да тиме настоје да апелују на Народну скупштину да измени Закон о превозу путника у друмском саобраћају, који уређује и јавни и такси превоз.

– Када је у питању такси, поменути закон све ингеренције пребацује на локалну самоуправу, са којом, упркос обећањима градоначелника Београда, једино немамо никакву сарадњу. Проблематична је дискриминаторска одредба у 91а. члану поменутог закона која каже да таксиста може да одбије услугу ако је пртљаг такав да прети да испрља гепек, а као пртљаг који може да га оштети наведена су беби и колица за особе са хендикепом. У наше име, Републички секретаријат за јавне политике затражио је од Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре да се тај члан закона измени, а има их и још спорних. У оквиру истраживања предложили смо и да једно на 300 такси возила буде обавезно прилагођено популацији са хендикепом, као и да бар на сат времена у Београду, као универзитетском центру, на свим линијама превоза буде по једно нископодно возило, а нема их – напоменуо је Јанковић и додао да је у главном граду око 500 студената са хендикепом којима је потребан такси превоз.

Јанковић је, као део ове популације, то искусио јер је користио градски превоз за одласке на Филозофски факултет, на ком је завршио психологију. Уз студенте је у главном граду бар 5.000 активних такси корисника са хендикепом који иду у школе или раде, за шта имају обезбеђен комби превоз, али проблем настаје када желе да се друже. Ако уз њих додамо и још око 10.000 пасивних особа са хендикепом који имају слабији друштвени живот, али им је понекад потребан такси за одлазак на прегледе и по терапије, онда проблем са неодазивањем такси возача на позиве корисника помагала при кретању постаје још озбиљнији.

– Од 16 градских комбија за превоз наше популације у Београду око 12 је исправно и они развозе само до 21 час, морамо се пријавити у среду, ако желимо да изађемо у град у суботу, а не раде државним празницима. Студенти су четврта категорија на листи за комби превоз, пре њих су приоритет запослени, ђаци са хендикепом и они који иду на рехабилитацију. Јављали су нам се академци којима се догађало да дебело закасне на испит седећи у том комбију који развози прве три категорије и кружи око факултета, али никако да их и довезе до њега. А таксија нема. Све то утиче на живот и постигнућа особа са хендикепом чија искуства прикупљамо близу осам година – рекао је Јанковић.

Борјана Перуничић, из службе Заштитника грађана, подсетила је да је један од основних принципа Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Уједињених нација, приступачност.

– Када су нас из асоцијације обавестили да им надлежно министарство за саобраћај није одговорило и ми смо им се обратили и добили одговор да ће размотрити поменуту иницијативу за законске промене – појаснила је Перуничићева.