Признати Косово? Никад

Уколико Србија призна Косово и Метохију као западни државни конструкт, Срби и њихово културно наслеђе у покрајини биће избрисани као гумицом. За ову тврдњу лако је навести више разлога. Већи делови албанске заједнице на Косову, јавност и политичке организације, непријатељски се односе према Србима. Пре и после НАТО агресије, они разним средствима, смањују број Срба на КиМ, а врхунац антисрпске политике је стварање и деловање илегалне ОВК 1997. године. Последице деловања овог војног савеза добро су познате (протеривање Срба, убијање, рушење цркава и манастира, кућа, отимање имања).

Непријатељство се наставља и под окриљем западног протектората. Број етнички мотивисаних напада (и покушајима убиства) на Србе се не смањује већ увећава.

Албанско правосуђе на КиМ је доследно етничко по хапшењима, утужењима и пресудама. Србима се суди за вербални деликт (Рачак) и за сваку манифестацију српске припадности. За то су довољни униформисани сведоци.

Јавни су покушаји да се албанизује српско културно наслеђе, па чак и таква традиција као што су манастирске хришћанске светиње и православна цивилизација.

Косовски политичари на власти потежу измишљотину против Срба, реч која је у моди у неким државама бивше Југославије, реч „геноцид”. Тако не само да доприносе обесмишљавању значења овог појма већ сами себе удаљавају од чињеничне стварности.

Најновији антисрпски изум Куртијеве власти је надограђивање лажи о Рачку потрагом за 18 Срба због легалне акције полиције 1999. године против илегалне ОВК. Тај потез је заправо континуитет у коришћењу једног политичког средства да се Србима подметне кривица. Подметање кривице је саставни део политичке борбе чији је екстремни пример чувена паљевина Рајхстага. Да подсетим. Немачки парламент Рајхстаг запалили су фебруара месеца 1933. немачки нацисти и оптужили комунисте који су на изборима добили 81 мандат. Паљењем Рајхстага извршен је заобилазно државни удар. Геринг је издао наредбу о хапшењу и забрани легалне комунистичке партије. Каснији догађаји су показали да је то био пут ка избијању Другог светског рата. Оваква средства подметања кривице, а Рачак из 1999. године, типичан су пример потискивања онога што је за рационалну политику најважније – чињеничну истину.

Косовска политика Куртијеве владе нема опозицију кад су у питању односи према Србима. Подршку добија и од већег дела албанског становништва на КиМ.

Када је овакав распоред чињеница на КиМ о албанском односу према Србима, Влади Републике Србије не преостаје ништа друго него да одлучно говори данас, као јуче и као што треба и у будућности, без зазора да каже Западу (а не бесмисленој кованици „међународној заједници”) Србија никада неће признати оружаном силом отето Косово. И не само због косовског завета, због историјске свести, међународног јавног права већ због голог опстанка српског народа у покрајини. Њима у косовској држави коју би Србија признала нема спаса. Све што се јуче и данас тамо догађа са Србима, како је напред наведено, постало би разобручено и незаштићено. Све што се Србима дешава на КиМ после НАТО освајања, Србија уз помоћ међународног права и својих савезника може у доброј мери да контролише и да брани у својој де јуре покрајини.

Косово и Метохија ће још дуги низ година и деценија бити нерешено питање за све оне који хоће да га отму из уставноправног поретка Републике Србије. У таквим околностима Србија и српски народ требало би да се припреме на деловање дугог трајања. То значи да све кључне установе и организације државе, цркве, медија, образовања и патриотских интелектуалаца морају да рачунају на мудру борбу за Косово и Метохију.

Државној политици, разуме се, припада највећи терет. У којој мери су власт и опозиција сагласни у идејама о пореклу, развоју и могућим исходима борбе за Косово и Метохију? Шта се очекује од државе? Да исправи оно што се исправити може: 1) повратак до 1000 полицајаца на КиМ, 2) да покуша повратак протераних (изградњом нових насеља) и 3) да врати проблем КиМ у УН; да ради на што ширем консензусу о КиМ, да активно наступа према проалбанским државама у свету, да подржава уметничке пројекте (филмове, позоришта, књиге) који се баве судбином Срба на КиМ. Не треба подвлачити чињеницу о жилавим деловима западне политичке јавности која је увек против српских интереса и права. Српска државна мудрост, при чему не мислим само на делујуће функционере, већ и на све политички образоване и упућене личности изван институција власти, треба да јавно оспоравају дволично политичко понашање Америке и ЕУ у односу на суверенитет, повељу УН и на Републику Србију.

Србија има два аргумента за одбрану Косова и Метохије, који су јаки по интенцијама ако не по практичном утицају. Први је оспоравање Западу права да је у поседу, да је чувар истине о КиМ.  Други је указивање свету да западна политика на КиМ води уништавању једне десетвековне православне цивилизације. Србија је обавезна да се правним, моралним и политичким средствима бори за вредности о којима је реч. А будућност Косова и Метохије? Нико није пророк.

Научни саветник