Динар по динар – српски филм

Београдски Фест је као међународни фестивал са међународним гостима и мешаном домаћом и иностраном публиком, годинама уназад проналазио места и за представљање српске кинематогафије и продукцијски већинских српских филмова. Домаћи филм имао је на Фесту неку своју сигурну луку, једно време чак и посебан програм, а зашто је то ове године изостало питање је за мудроглаве фестивалске челнике и патроне, јер вам тачан одговор на то ја не умем дати. А нешто и не желим, зато што бих онда морала да потегнем и ону причу и о праву нас пореских обвезника – од чијег се новца пуни државни буџет а део тог буџета одлази и на суфинансирање и производњу филмова и бла, бла – да на највећем домаћем фестивалу видимо у шта смо то инвестирали и какви су резултати тих наших (појединачно можда и малих, али свакако значајних) инвестиција...

Све у свему, на 51. Фесту публика је у прилици да види свега четири дугометражна филма, већински српске производње: „Овуда ће проћи пут” Нине Огњановић (Главни такмичарски програм), „Ју група – Тренутак сна” Дарка Лунгулова (такмичарски програм „Фест фокус”), „Троје” Петра Пашића (Фест 51) и постхумни филм „Уста пуна земље” легендарног Младомира Пурише Ђорђевића (Фест мастерс), чију светску премијеру нажалост није дочекао.

 Млада и талентована Нина Огњановић (1995) са својим дипломским филмом „Овуда ће проћи пут” заправо дебитује у дугометражној форми и (свесно или несвесно) твори неку врсту омажа вестерну. Радња филма смештена је у једно одсечено и одавно девастирано српско село (снимано на Старој планини, Топли До) за које се једино у носталгичним сећањима оних који су из њега одавно побегли каже – „нигде не постоји тако црвена земља и тако зелена трава као овде”. А реч је о пустахији по којој јунакиња Јана трчи ко без душе а да нигде не стиже, а омања група сељана намрштена је и нерасположена од помисли да ће у близини ускоро бити изграђен ауто-пут (у иначе руини од села „ускоро неће моћи од буке да се живи”), а уз то је ниоткуда стигао и млади странац. Неповерење и сумња у скривене намере постају главне окоснице приче о страху од промена и страху од непознатих и непознатог. Метафора друштва које није спремно за промене иако живи у глибу, без струје и воде...

Пријатно изненађење приређује сценариста, редитељ и продуцент Дарко Лунгулов са дугометражним документарцем „Ју група – Тренутак сна”, који није само прича и сведочанство о музичкој каријери и браћи (и сину) Јелић као фронтменима дуговечног и цењеног бенда или архетипска прича о снази, љубави и важности породице или присећања на земљу које више нема, већ је овде реч о делу које плени и (за документарац неочекиваним) богатством чистог филмског језика. Из свих тих разлога Лунгуловљев филм заслужује и редовну дистрибуцију у домаћим биоскопима...

У биоскопе, али и на телевизију сигурно ће се уселити играни филм „Троје” Петра Пашића ( „О бубицама и херојима”), јер иза њега продуцентски стоје и „Телеком” и Пинк. Реч је о, за наше поднебље, неуобичајеној филмској причи из урбаног, богаташког миљеа, а уз такав миље некако се очекује и декаденција. Причајући о Ивану и Вери, брачном пару успешних каријера, са луксузном вилом као домом у којем живе са својим маленим ћеркама и том „трећем човеку” – Александру, нераздвојном заједничком пријатељу још од детињства, Пашић полако твори неку врсту српске верзије „Жила и Џима”. И свему томе придодаје и значајне дозе жанровских елемената из еротског трилера или какве еротске драме. Све је наравно стилизовано али је и прилично експлицитно. Млађој деци затворите очи...

 Праву оригиналну филмску посластицу на самом затварању 51. Феста приредиће, са оним својим шеретским осмехом тамо са небеса, маестро Младомир Пуриша Ђорђевић са својим последњим филмом „Уста пуна земље”, рађеним према мотивима ванвременског истоименог романа Бранимира Шћепановића. Замислите само шта све пред очи може да вам донесе спој те две интелектуалне громаде. Спој Ђорђевићеве концептуалне експерименталности у дубокоумним и музичком класиком увек обојеним филмским играријама и Шћепановићеве снажне прозе која уз музичку интонацију у себи садржи и ликовне компоненте док приповеда универзалну причу о људској самоћи и човековом страдању.

 И попут Шћепановићевог јунака и Пуришин Марко нам показује пут кроз каљугу цивилизације ка изгубљеној духовности и освајању слободе. Ту је однос масе и појединца, као прогонитеља и прогоњеног, а ту су и та спојена два снажна књижевна симбола: страх (као код Кафке) и кривица (као код Достојевског). И та песма немачких војника током Другог светског рата „Хајли, хајло” којој је Пурке, на њему својствен начин, нашао место у филму. А ту је и он сам, као лично сведочанство перипетија сопственог живота, стварања и трајања.

Један је Младомир Пуриша Ђорђевић Пурке, и само он може и мртав да нам приреди овакво изненађење. И да нам се у лице мангупски грохотом насмеје...

Жири „Политикине” награде „Милутин Чолић”

У раду овогодишњег жирија за доделу традиционалне „Политикине” награде „Милутин Чолић” на 51. Фесту учествују: Стефан Арсенијевић, редитељ и прошлогодишњи добитник ове награде за филм „Страхиња Бановић”, Марко Ђорђевић, сценариста и редитељ („Мој јутарњи смех”), и Дубравка Лакић (филмски критичар и оснивач награде).

Филмска награда која носи име оснивача Феста и дугогодишњег „Политикиног” филмског критичара традиционално се на завршној церемонији (5. марта) уручује редитељу најбољег већински српског филма из Фестових програма, а према одлуци жирија.