НАТО жели да ограничи Београду употребу дронова

Србија je набавком дронова, али и све успешнијом производњом ових летелица које постају обележје савремених ратова, постала регионални лидер у овој области. Такав продор није остао непримећен у иностранству, па је појачано интересовање за српске планове куповине и развоја беспилотних летелица. Наравно, то и те како интересује стране тајне службе, па и дипломатске и политичке кругове.

Незванична сазнања говоре да то посебно важи за Хрватску, иако као чланица НАТО-а не би требало да има разлога за бригу, али можда је за ову тему баш и заинтересована као чланица алијансе. Наиме, према овим подацима, Загреб би желео да Београду наметне контролу када је реч о опремању Војске Србије дроновима. Једна од могућности је да то покуша да се уради некаквим „креативним” тумачењем или евентуалним изменама Споразума о подрегионалној контроли наоружања потписаним 1996. године у Фиренци. У то време употреба беспилотних летелица била је тек у повоју, па оне нису биле предмет тог документа.

Тај акт је последица ратова на просторима бивше Југославије и Дејтонског споразума, а земље потписнице су Хрватска, БиХ и тадашња СР Југославија (коју су у овом споразуму наследиле Србија и Црна Гора). У њему су детаљно наведене дозвољене количине наоружања, у складу са тадашњим потребама, углавном знатно веће него што су у пракси данас. Овај договор, који подразумева и међусобне инспекције на територији чланица, до сада је добро функционисао, као такав је и хваљен у свету па је ОЕБС сву одговорност у вези са овим актом препустио потписницама.

Међутим, овај споразум се не бави квалитетом наоружања и државама чланицама је остављена могућност да модернизују своје оружане снаге. Хрватска је то и радила свих ових година, изграђујући јаку војску добро опремљену самоходним хаубицама, оклопним транспортерима, хеликоптерима... Али, у области авијације (тек очекују испоруку француских авиона „рафал”), противваздухопловне одбране и посебно дронова много заостају за Србијом. Да ли је то мотив за хрватско разматрање могућности да се поменути споразум мења, показаће време.

Загреб иза себе има НАТО, али Београд захваљујући политици војне неутралности има сарадњу са партнерима широм света, па и са самом алијансом. Рат у Украјини је наравно онемогућио војну сарадњу са Москвом, али није са Пекингом. Ретко када је нека вест о набавци наоружања привукла толико светске пажње као што је то било прошле године, када је испоручен кинески противваздухопловни ракетни систем ФК-3 допремљен транспортним авионима кинеске армије. Војска Србије увелико користи кинеске извиђачко-јуришне беспилотне летелице ЦХ-92А.

На недавном сајму наоружања у Абу Дабију, иначе догађаја од глобалног значаја у војном свету, најављено је да ће Србија купити „дронове камиказе” произведене у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ). То оружје постало је актуелно после ефикасне употребе током последњег сукоба у Нагорно Карабаху, где су их Азербејџанци користили против Јермена, као и током рата у Украјини. И поменути договор је резултат отворености Београда за сарадњу са земљама широм света, али и вишегодишње сарадње са УАЕ у области одбрамбене индустрије.

Србија, како су раније саопштили домаћи званичници, набавља и кинеску беспилотну летелицу ЦХ-95, већу од ЦХ-92А коју Војска Србије већ користи. Осим тога, ускоро у употребу улази и домаћи дрон „пегаз” који је коначно заживео управо уз помоћ кинеских стручњака и трансфера њихове технологије. Исказана је и жеља за набавку чувених турских беспосадних летелица „бајрактар ТБ2” које су светску репутацију стекле управо у поменутом сукобу у Нагорно Карабаху. Осим стручњака Војнотехничког института, на развоју мањих дронова „мултикоптера” ради и приватни сектор као што је фирма ПР-ДЦ. Она је, између осталог, развила „ику бомбардера” који може да понесе чак 12 минобацачких мина и да их испушта изнад циљева, онако како се то може видети на снимцима из рата у Украјини. Такође, у Абу Дабију је представила и мали квадрикоптер са једном минобацачком мином, „дрон камиказу” а у тој области ради и „Југоимпорт” са својим перспективним „гавраном”.

А управо су Хрвати, историјски гледано, промовисали војну употребу дронова на овим просторима. Додуше америчких, извиђачких, који су током ратова на просторима бивше Југославије полетали из базе на Брачу. Осим тога, развијали су и користили беспилотне летелице сопствене производње у складу са техничким могућностима које су тада имали. САД и НАТО су такође над регионом користили беспилотне летелице које тада још нису носиле наоружање.

Срби су истовремено стицали искуства, и данас значајна, у борби против дронова. Војска Републике Српске је 1995. године над Херцеговином оборила америчког „предатора” и „послала” га у Музеј ваздухопловства у Београду, а ту колекцију је „допунила” противваздухопловна одбрана Војске Југославије током НАТО агресије на СРЈ 1999. године.

Осумњичени за одавање тајних података

Програм опремања ВС дроновима и њихове производње у Србији се не прати само анализом јавних извора података. Раде то и стране тајне службе, а забележени су и покушаји врбовања припадника система одбране упућених у ове послове. Како се незванично сазнаје, двојица официра ВС су приведена због основане сумње да су одавали тајне податке.