Родбини није дозвољено да види посмртне остатке најмилијих

Од нашег дописника

Атина – Број жртава железничке несреће и даље расте. У црно је завијено најмање 57 породица, а тачан број несталих још се не зна. Спасиоци чине последње напоре да из гомиле угљенисане масе која је остала после судара возова извуку бар делић који би помогао при идентификацији.

Испред болнице у Лариси, где окупљена родбина ишчекује вести и суочава се с трагичном истином приликом добијања резултата ДНК анализе, све је драматичније. Стрпљење је на измаку, гнев нараста јер се предуго чека информација о броју несталих, на друштвеним мрежама објављује се фотографије изгубљених, док родбина у очајању моли да им се са места трагедије донесе бар нешто како би могли да се опросте и сахране своје.

Психијатар Сава Савопулус говорећи о душевној трауми коју преживљава родбина каже да „тло нестаје под њиховим ногама” и да је за њих посебно важно да имају бар нешто материјално, бар делић, пепео оних које су изгубили како би могли да их „испрате”.

Донета је одлука да се родбини не дозволи ни контакт са телима или оним што је од њих остало. „Родитељско срце не би могло да издржи оно са чиме су се спасиоци суочили после несреће”, изјавила је Мина Гага, заменик министра здравља.

„Ја ћу свога сина памтити како се осмехује и пун наде долази из Атине, где је био да разговара с родитељима невесте. Ми још чекамо да нам се син јави”, каже отац младића Павлос Асланидис тражећи да правосуђе испуни свој дуг и казни кривце.

„Нећу никакву подршку и лажи, хоћу да ми неко каже да се оваква несрећа више никада неће поновити”, каже младић из Ларисе који је изгубио 15-годишњег брата и оца.

Два рођена брата из породице Плакија из Каламбакија остали су без три ћерке: 20-годишњих близнакиња и њихове сестре. Антонија, која је изгубила мужа и петогодишњег сина, прича о ужасу који преживљава: „Треба да препознам пепео, како ћу, не могу чак ни да их сахраним.”

Ова трагедија има и своје хероје. Два младића, 16-годишњи Ангелос Циамурас и 20-годишњи Јоргос, заједно су спасли 36 путника. Када су се извукли из последњих, готово неоштећених вагона, без размишљања су похитали према онима које је већ захватила ватра и извлачили повређене.

Правосуђе је брзо реаговало и већ данас пред судом би требало да се нађе шеф станице Лариса, за кога се испоставило да је на дужност ступио пет дана пре трагедије. Прве експертизе показују да је од судбоносних петнаестак минута и неких 18 километара, колико су се два воза један другом у сусрет кретала истим колосеком, бар целих 5,5 километара могао да види да се путничка композиција налази на погрешном путу, дакле – и да реагује.

Оно што шокира јавност јесу чињенице о стању на железници, које, бар судећи по изјавама људи који раде у том систему, показује да је путовање грчким возовима 2010. било много безбедније него данас. Дајући оставку, министар саобраћаја Костас Караманлис је рекао да је, практично, завршено 70 одсто модернизације железничког саобраћаја и да је у септембру ове године нови европски систем требало да буде у функцији.

Цену за кашњење платили су путници из „воза младости”, како данас називају несрећну композицију. У њихово име широм Грчке се шири талас протеста. На улицама Атине нереди, у Лариси хиљаде студената и грађана у протестној поворци са поруком: „Ми смо глас оних којих нема, глас који нико неће угушити”.