За девет недеља убијено осам жена

У последњих девет недеља у Србији је осам жена убијено у породичном насиљу, а сваке године око 30 жена страда од руке најближег свог – мужа, оца или брата. Међу њима се налазе и оне које су насиље пријавиле службама и имале несрећу да је дежурни полицајац или тужилац проценио да је у питању супружничка свађа, а не пети чин брачне драме који ће се завршити убиством. Оне које су мислиле да је разводом стављена коначна тачка на насилан однос, a убијене су пре него што се осушило мастило на бракоразводној пресуди. И оне које се никада нису усудиле да пријаве насилника и за кога је околина тврдила да ни мрава не би згазио.

Из визуре равнодушне статистике, осам од десет жена убију емотивни партнери или чланови породице, трећина жртава претходно је пријављивала насиље институцијама система, свака трећа жена убијена је уз помоћ ватреног оружја... Статистика постаје болнија када се иза ових бројки помоле лица 400 дечака и девојчица који одрастају без мајки и са причом да је њихов отац убица – нека од њих данас живе са бакама и декама, нека у хранитељским породицама, а нека у домовима за децу без родитеља.

Одговор на питање зашто жене трпе насиље бескрајно је компликован и индивидуалан – неке су одрасле у породицама у којима је агресија била монета за комуникацију и у којима су њихове мајке добијале ударце за доручак, ручак и вечеру. Друге су несамосталне, економски зависне и уплашене да ће се наћи на улици ако га оставе. Треће искрено и бескрајно наивно верују да ће се он престати да их малтретира ако следећи пут ручак не загори, ако његов шеф престане да га малтретира, ако роде дете...

Уз живот, брак и емотивну везу не прилаже се упутство за употребу и свако од нас ту судбинску партију шаха одигра на свој начин – опрости шамар тамо где би се неко други окренуо и заувек отишао, сакрива модрице дебљим слојем пудера онда када би неко трећи звао полицију или реши да роди ново дете онда када бисте ви сигурно заказали посету бракоразводном адвокату. Иако је већа шанса да неко ко је економски зависан од насилника остане у насилном односу, у Сигурној женској кући налазе се и жене које су на веома високим социјалним положајима и које су избачене из сопственог дома, а насилник који је требало да заврши у затвору, пронашао је рупу у закону кроз коју се провукао уз помоћ умешног адвоката.

Искуство говори да је ситуација када жена реши да остави насилника по њу најризичнија – убиства се дешавају када жена коначно „преломи” и саопшти партнеру да га напушта, а нека истраживања говоре да се фемицид обично дешава унутар три месеца од одласка жене. Иако стручњаци апелују да се мора направити веома детаљан план заштите жртве, дешава се да нека карика у ланцу заштите жртве, кога чине полиција, тужилаштво и суд, једноставно не процени добро безбедносни ризик. Због тога феминистички колектив „Женска солидарност”, који је прошле недеље организовао протестну шетњу под слоганом „Ниједна жена више – стоп фемициду”, тражи формирање независног тела за праћење фемицида, које би анализирало сваки појединачни случај и закључило зашто је дошло до убиства сваке жене.

Не постоји ниједна европска земља која је успела да искорени фемицид, али пракса показује да оне државе које више улажу у економско оснаживање жена и родну равноправност имају мање стопе убистава жена, за „Политику” је рекла Нина Радуловић, психолошкиња и активисткиња невладине организације „Женска солидарност”. „Држава мора да спречи ситуације у којима се насиље дешава, а то значи јачање материјалног положаја жена и улагање у образовање и радничка права жена. Што је жена самосталнија у економском, професионалном и образовном смислу, већа је шанса да неће остати у насилној вези. У Великој Британији, баш као и у Србији, не постоји независно државно тело које би се бавило праћењем фемицида – то ради независна група жена која сваке године прави извештај. Њихове препоруке увек се тичу јачања служби за помоћ жртвама насиља – од СОС телефона, до сигурних женских кућа. Али, чим економска криза закуца на врата, влада прво смањује социјална давања. У Великој Британији између две и три жене недељно бивају убијене, али позната метафора о врху леденог брега важи и у овом случају, јер се основано сумња да је тзв. тамна бројка фемицида већа, као и да у је висок број тзв. убистава из части која су честа у муслиманској популацији. Статистика говори да су полицајци чести починиоци фемицида и да припадници реда и закона често имају мизогина уверења”, каже наша саговорница, која живи и ради у Великој Британији.

Она додаје да форензички психолози у овој острвској земљи обучавају професионалце који су у контакту са жртвама насиља како да препознају ризик којим је она изложена. Истовремено, они раде на регрутацији нових полицијских службеника, јер се полиција налази на великом удару јавности после бројних случајева породичног насиља, силовања и фемицида које су починили њени припадници. Прошлогодишње обележавање Дана жена протекло је у знаку уличних протеста због породичног насиља које је починио један службеник полиције, док је у пролеће 2021. године полицијски службеник Вејн Кузенс киднаповао, силовао и убио Сару Еверард.