Резерва у туђим копачкама до недостижног рекорда

Жист Луј Фонтен (Маракеш, 18. август 1933 – Тулуза, 1. март 2023) један је од ретких спортиста, који су овај свет напустили непревазиђени. На Светском првенству 1958. дао је 13 голова, што је за сада (а како се игра чини се да ће бити и заувек), недостижно за било ког фудбалера на једном шампионату.

Није био предодређен за велика достигнућа, јер је рођен у Мароку, тада француској колонији, где је и почео да игра фудбал. У УСM из Казабланке га је запазила Ница и довела 1953, а у њој је привукао пажњу Ремса и то у тренутку када га је после финала првог Купа шампиона 1956. напустио Копа, кога су звали Мали Наполеон.

Клубу из града у коме су крунисани француски краљеви та куповина се и те како исплатила. Иако је био најбољи голгетер националног првенства 1957/58. с 34 гола (на 26 утакмица, још му је у тој сезони оперисано и колено), само један мање од француског апсолутног рекорда, није био у првом плану за шампионат света у Шведској. Али, Рене Блијар се уочи самог почетка повредио.

Међутим, и Фонтен је имао пех. Поцепала му се копачка што је тада био озбиљан проблем. Његов број обуће је носио Стефан Брије из Анжеа, па пошто је био у другом плану позајмио му је своје.

На дебију на Светском првенству Фонтен је дао прва два гола, потом још један и Француска је убедљиво изашла на крај с Парагвајем (7:3). На другој утакмици је дао први гол, потом изједначио у 85. минуту, али је Југославија ипак извојевала победу (3:2). И у наредном сусрету је два пута затресао мрежу, а Шкоти само једном (2:1) и Французи су ушли у четвртфинале. Ту су уклонили с пута Северну Ирску (4:0), а Фонтен није пропустио прилику да поново буде голгетер (његови су други и трећи гол). Бразил је у полуфиналу био несавладива препрека. С 5:2 је ушао у финале. Његову одбрану Фонтен је само једном надмудрио (изједначио је на 1:1 у деветом минуту). Можда би се исто завршило, али није наодмет да се напомене да је капитену „триколара” Роберу Жонкеу пукла кост у 25. минуту, а он је остао на терену до краја, јер тада није било замена.

У сусрету за треће место на свету ривал је била Немачка, која је у Шведској бранила звање светског првака. Француска је тријумфовала са 6:3, Фонтен дао четири гола и престигао Мађара Шандора Кочиша, који је четири године пре тога, у Швајцарској, 11 пута био стрелац (двоцифрен број голова на једном шампионату света дао је само још Немац Герхард Милер 1970. у Мексику).

Вишеструки таленат: Жист Фонтен пева на француској телевизији 1959. (Фото-документација „Политике”)

Фонтен је играо у финалу Купа шампиона 1959. када је Реал опет био успешнији од Ремса (2:0). Француски голгетер није постигао ниједан гол, али је с 10 погодака био најбољи стрелац у том такмичењу.

Одлично је шутирао с обе ноге. У Шведској је осам голова дао десном, четири левом и један главом. „Сматрао је да је улога среће у фудбалу врло мала. Ако један играч стигне лопту то значи да је уложио напор да у извесном моменту буде на месту где је потребно. Затим да је фудбал спорт у коме треба 10 пута више да се трчи без лопте, него с њом. Наравно да је потребно имати вољу, па истрчати десет спринтова од којих је можда девет непотребно. Али, што је то важно ако се десетим избаци противничка одбрана”, пише у париском „Екипу” од 2. новембра 1960.

Тада је Фонтен, на жалост, већ био бивши играч. Осам месеци пре тога на два места му је поломљена нога против Сошоа. У новинама су му препоручили да се, ако не буде могао да игра, посвети певању или новинарству (то је и радио целог живота, али за своју душу). Хтео је да се врати, али није се могло и 1962. је завршио играчку каријеру. Још док није окачио копачке о клин  изабран је 1961. за првог председника Националног савеза фудбалера Француске. Идејни творац тог синдиката био је Ежен Леа (у то време радио на својој докторској дисертацији у области права), који је био згранут што нико не штити права фудбалера, а формални део је спровео у дело правник Жак Бертран.

Кад му је истекао мандат (1964) Фонтен се посветио фудбалу као тренер (лиценцу је добио 1962). Почео је ни мање ни више, него као селектор Француске 1967, али му је после два пораза на пријетељским утакмицама ускраћено поверење. Потом је преузео мали Лишон (1968/69), па ПСЖ (1973-1976) увео у најјачу лигу, водио Тулузу (1978/79), а сетио га се и његов завичај. С Мароком (1979-1981) био је трећи у Купу афричких нација 1980, додуше формално, јер због саобраћајног удеса, није могао да буде на клупи.

После тога је радио за „Адидас”, па основао фирму „Жисто спорт”  (име јој је дао по надимку који му је наденула мајка), затим држао две продавнице „Лакост” у Тулузи и био  колумниста магазина „Лотофут”).

– Често сам се сретао с њим. Велику славу је лако носио, био је дружељубив. За разлику од неких својих саиграча остао је у фудбалу и кад није имао функције. Врло често се појављивао на утакмицама. Мислим да велика имена не треба да се удаље превише од својих клубова, од спорта који воле, – испричао је Иван Ћурковић, дугогодишњи голман Сент Етјена с којим је 1976. играо у финалу Купа шампиона, што је био највећи успех француског фудбала после трећег места на Светском првенству 1958.