Rezerva u tuđim kopačkama do nedostižnog rekorda

Žist Luj Fonten (Marakeš, 18. avgust 1933 – Tuluza, 1. mart 2023) jedan je od retkih sportista, koji su ovaj svet napustili neprevaziđeni. Na Svetskom prvenstvu 1958. dao je 13 golova, što je za sada (a kako se igra čini se da će biti i zauvek), nedostižno za bilo kog fudbalera na jednom šampionatu.

Nije bio predodređen za velika dostignuća, jer je rođen u Maroku, tada francuskoj koloniji, gde je i počeo da igra fudbal. U USM iz Kazablanke ga je zapazila Nica i dovela 1953, a u njoj je privukao pažnju Remsa i to u trenutku kada ga je posle finala prvog Kupa šampiona 1956. napustio Kopa, koga su zvali Mali Napoleon.

Klubu iz grada u kome su krunisani francuski kraljevi ta kupovina se i te kako isplatila. Iako je bio najbolji golgeter nacionalnog prvenstva 1957/58. s 34 gola (na 26 utakmica, još mu je u toj sezoni operisano i koleno), samo jedan manje od francuskog apsolutnog rekorda, nije bio u prvom planu za šampionat sveta u Švedskoj. Ali, Rene Blijar se uoči samog početka povredio.

Međutim, i Fonten je imao peh. Pocepala mu se kopačka što je tada bio ozbiljan problem. Njegov broj obuće je nosio Stefan Brije iz Anžea, pa pošto je bio u drugom planu pozajmio mu je svoje.

Na debiju na Svetskom prvenstvu Fonten je dao prva dva gola, potom još jedan i Francuska je ubedljivo izašla na kraj s Paragvajem (7:3). Na drugoj utakmici je dao prvi gol, potom izjednačio u 85. minutu, ali je Jugoslavija ipak izvojevala pobedu (3:2). I u narednom susretu je dva puta zatresao mrežu, a Škoti samo jednom (2:1) i Francuzi su ušli u četvrtfinale. Tu su uklonili s puta Severnu Irsku (4:0), a Fonten nije propustio priliku da ponovo bude golgeter (njegovi su drugi i treći gol). Brazil je u polufinalu bio nesavladiva prepreka. S 5:2 je ušao u finale. Njegovu odbranu Fonten je samo jednom nadmudrio (izjednačio je na 1:1 u devetom minutu). Možda bi se isto završilo, ali nije naodmet da se napomene da je kapitenu „trikolara” Roberu Žonkeu pukla kost u 25. minutu, a on je ostao na terenu do kraja, jer tada nije bilo zamena.

U susretu za treće mesto na svetu rival je bila Nemačka, koja je u Švedskoj branila zvanje svetskog prvaka. Francuska je trijumfovala sa 6:3, Fonten dao četiri gola i prestigao Mađara Šandora Kočiša, koji je četiri godine pre toga, u Švajcarskoj, 11 puta bio strelac (dvocifren broj golova na jednom šampionatu sveta dao je samo još Nemac Gerhard Miler 1970. u Meksiku).

Višestruki talenat: Žist Fonten peva na francuskoj televiziji 1959. (Foto-dokumentacija „Politike”)

Fonten je igrao u finalu Kupa šampiona 1959. kada je Real opet bio uspešniji od Remsa (2:0). Francuski golgeter nije postigao nijedan gol, ali je s 10 pogodaka bio najbolji strelac u tom takmičenju.

Odlično je šutirao s obe noge. U Švedskoj je osam golova dao desnom, četiri levom i jedan glavom. „Smatrao je da je uloga sreće u fudbalu vrlo mala. Ako jedan igrač stigne loptu to znači da je uložio napor da u izvesnom momentu bude na mestu gde je potrebno. Zatim da je fudbal sport u kome treba 10 puta više da se trči bez lopte, nego s njom. Naravno da je potrebno imati volju, pa istrčati deset sprintova od kojih je možda devet nepotrebno. Ali, što je to važno ako se desetim izbaci protivnička odbrana”, piše u pariskom „Ekipu” od 2. novembra 1960.

Tada je Fonten, na žalost, već bio bivši igrač. Osam meseci pre toga na dva mesta mu je polomljena noga protiv Sošoa. U novinama su mu preporučili da se, ako ne bude mogao da igra, posveti pevanju ili novinarstvu (to je i radio celog života, ali za svoju dušu). Hteo je da se vrati, ali nije se moglo i 1962. je završio igračku karijeru. Još dok nije okačio kopačke o klin  izabran je 1961. za prvog predsednika Nacionalnog saveza fudbalera Francuske. Idejni tvorac tog sindikata bio je Ežen Lea (u to vreme radio na svojoj doktorskoj disertaciji u oblasti prava), koji je bio zgranut što niko ne štiti prava fudbalera, a formalni deo je sproveo u delo pravnik Žak Bertran.

Kad mu je istekao mandat (1964) Fonten se posvetio fudbalu kao trener (licencu je dobio 1962). Počeo je ni manje ni više, nego kao selektor Francuske 1967, ali mu je posle dva poraza na prijeteljskim utakmicama uskraćeno poverenje. Potom je preuzeo mali Lišon (1968/69), pa PSŽ (1973-1976) uveo u najjaču ligu, vodio Tuluzu (1978/79), a setio ga se i njegov zavičaj. S Marokom (1979-1981) bio je treći u Kupu afričkih nacija 1980, doduše formalno, jer zbog saobraćajnog udesa, nije mogao da bude na klupi.

Posle toga je radio za „Adidas”, pa osnovao firmu „Žisto sport”  (ime joj je dao po nadimku koji mu je nadenula majka), zatim držao dve prodavnice „Lakost” u Tuluzi i bio  kolumnista magazina „Lotofut”).

– Često sam se sretao s njim. Veliku slavu je lako nosio, bio je druželjubiv. Za razliku od nekih svojih saigrača ostao je u fudbalu i kad nije imao funkcije. Vrlo često se pojavljivao na utakmicama. Mislim da velika imena ne treba da se udalje previše od svojih klubova, od sporta koji vole, – ispričao je Ivan Ćurković, dugogodišnji golman Sent Etjena s kojim je 1976. igrao u finalu Kupa šampiona, što je bio najveći uspeh francuskog fudbala posle trećeg mesta na Svetskom prvenstvu 1958.