Ред „истакнутих правника”

Моментом изгласавања на референдуму, а потом и кроз потврђивање резултата тог истог референдума у вези са уставним променама, увели смо у наш највиши правни акт институт – истакнутог правника. Да се разумемо, од самог старта када је таква иницијатива дошла из Венецијанске комисије и како се провлачила кроз јавну расправу, мени се тај термин ни мало није допао. Нису ми се допале ни уставне промене што је и био разлог да гласам негативно на референдуму, али оне су прошле и то се сада мора поштовати. Но, вратимо се овој новој категорији коју уведосмо, а коју ћемо по први пут изабрати за који месец и тако је са папира пренети у дело.

Све те термине попут „експерт”, „стручњак”, па и сада ово „истакнути правник” никада нисам уважавао, јер, напослетку, ко ти даје лиценцу да си нешто од тога. Кад год су нам се у пракси накачили да нам нешто предводе вајни експерти, обично су експертски ту област доводили до руба пропасти. Најбољи примери су људи из економске области који су дефиловали кроз многе од наших влада. Све сами велики експерти са Јејла, Берклија, Лондонске школе економије, а у пракси су радили за неке друге владе да би нашу економију ставили под ропство. Ипак, ако ништа, за овог „истакнутог правника” макар постоје законом прописани услови и врши се неки избор у Народној скупштини на основу конкурса, што је, сложићемо се, корак напред у односу на самопроглашене експерте и стручњаке.

Е сад, што је сам термин врло несрећан, јер испада да су то неки над правници у односу на све друге који се дабоме нису тако „истакли”, то је већ тема за размишљање. Да не улазим у крајње бесмислено ограничење у вези са старосном пензијом, јер рецимо неко ко је био врхунску судија, тужилац, професор на универзитету, само зато што је отишао у пензију нема право да конкурише и да уђе у ред истакнутих правника. Обзиром да се истакнути правници бирају да постану чланови Високог савета судства и Високог савета тужилаштва, јер ће баш они учествовати у избору будућих судија и тужилаца, извините а ко би то могао боље од бившег судије и тужиоца да пружи процену ко заслужује да буде будући носилац судијске или тужилачке функције.

Избор је иначе кренуо, ових дана обавиће се разговори са кандидатима и биће то прилика да се шира јавност упозна са њима, али и са начином и процедуром избора. У својству председника одбора за правосуђе и државну и локалну самоуправу водићу те седнице и трудићу се да буду апсолутно отворене, да се развије полемика и да свако изнесе свој програм, а и мишљење.

На крају пута, чека нас ужасно тешка процедура у вези са изборима, јер кроз одбор у првом турнусу мора да се добије подршка од две трећине посланика, па ако то не успе онда у следећем кругу је неопходно добити подршку три петине посланика. Када се прође одбор иде се на пленум, где је неопходно да од стране одбора предложени кандидати добију подршку две трећине посланика, што данас изгледа као научна фантастика. Уколико избор не прође у парламенту, коначну реч даје петочлана комисија коју ће чинити председник парламента, председник Уставног суда, председник Врховног суда, Врховни јавни тужилац и заштитник грађана већином гласова.

Као што видите, процедура није нимало једноставна, напротив врло је компликована, што само по себи будућим члановима ВСС и ВСТ ставља на терет озбиљност функције коју ће носити, као и озбиљан интегритет. Наравно, да ли очекујем да ће после тог избора престати приче о политичком утицају на избор судија и тужилаца – не очекујем. Напротив, интензивираће се, јер у Србији суштински нико не тежи да правосуђе буде независно, већ тежи да га држи под контролом. Тренутно се води тешка битка између државе која не жели да препусти страним амбасадама да преко њихових НВО утицајних организација преузму контролу над највећим правосудним институцијама у држави. Међутим, то је већ нека друга тема на коју ни будући истакнути правници неће бити имуни од свакојаког пришивања да раде за неког. Тако је то у српском правосуђу, ма каква правила да важе.

Народни посланик