Од сукње испод колена до монденских шешира

Уметница мора бити здрава. Али, пре свега, лепа. Императив је новог времена који је постао и мантра ТВ лица. „Женска“ револуција и слободe преселиле су се и на мали екран. Срећне смо, лепе, неговане, „хируршки“ дотеране, ботоксиране... Где је граница тих слобода и да ли у жељи да будемо еманциповане, нисмо склизнули у неукус и кич?

Некада су ТВ студијима самоуверено, али достојанствено и помало стидљиво, владале даме, можда закопчане до грла и са сукњом испод колена, али које нису само размишале о томе какву поруку шаљу свим женама овог света, већ и о томе шта изговарају и како се носе пред камерама.

Жене су у ТВ програмима доживљавале свој посао као свој дом, трудећи се да га учине лепшим и садржајнијим. Биле су прави креативци, сналажљиве и усмерене на квалитет, оригиналност, уносивши новине у до тада оскудан телевизијски арсенал. Имали смо ТВ лица за памћење, попут Душке Калањ, Љиљане Марковић, Мире Адање Полак...

Скоро у свакој ТВ сфери, имали смо прве даме, сведене, одмерене, без агресивног надметања... Потпогнуте креацијама врхунског Александра Јоксимовића и Мирјане Марић. Освајале су публику и остале и постале вечност, доносећи радост у наше домове. Данас је ситуација у етру сасвим другачија. Мноштво ТВ лица, а опет, јаке жене, ауторитети тако нам недостају...

Вечерње тоалете у јутарњим и подневним програмима, дамски шешири у стилу лејди Дајана, као да смо на коњичким тркама и монденским баловима. Путеност, разголићеност и физичка лепота заменили су памет, мудрост, разговетност. Да ли је то освешћеност за коју смо се борили?

Бити самостална, своја, независна... да ли то значи имати најмодернију фризуру, зачешљане обрве по најновијим ријалити трендовима, друштвене мреже за промовисање витког стаса? Или бити самостална и независна у ставовима, у праву на одлуку, избор...  Јер, бити свој, бити одлучан, бити елокветан и образован – телевизијски је неприхватљиво. То је заоставштина неког другог времена којем смо окренули леђа и које је данас демоде...

Телевизија је пригрлила само оне „телевизичне“. Челници вапе само за једним. Биографије и дипломе, виокостручност и лепота говора уступили су место портфолијима . Да ли се овим уредничким захтевима поправио статус жена у новом времену? И зашто смо то прихватиле?

Ништа боља ситуација није ни у играном домаћем програму. Ако погледамо „Јужни ветар“, „Клан“... јаки и опасни мушкарци и даље доминирају етром и жене које им се идолопоклонички клањају, заведене новцем и забавом. Жене су у серијама приказане као проститутке, лаког морала, којима је само кеш важан. Женске јунакиње су и даље на маргинама програмских шема.

Тек понека искочи, попут Радио Милеве, Вере, Попадије... За жене се не пишу главне улоге, оне су ретко хероине вредне поштовања и дивљења. Хоће ли хиперпродукција то променити? Хоће ли жене добити заслужено место испред филмских камера.

„Попадија“ је раздрмала и унела дух у мало учмало, заспало место заробљено предрасудама и лажном традиционализмом. Пружила је отпор малограђанштини и примитивизму и показала да се може и другачије веровати, и бити у души већи верник од попе, а не „како то обичаји налажу“. Она је заправо најбољи спој традиционалног и модерног. Јер, и модерно може бити морално и квалитетно.

Можда нам сеоска попадија свима послужи као пример освешћене, модерне и независне жене 21. века, која се ослободила окова прошлих времена и изборила за самосталност, а остала верна традицији на свој начин.