Да ли jе Улемек кључни сведок за убиство Ћурувије

Трећи главни претрес у случају убиства Славка Ћурувије, који је у понедељак отворио Апелациони суд у Београду после два првостепена суђења и две укинуте пресуде, поново је „вратио” пажњу јавности у деведесете године прошлог века. Суђење прати око 30 новинара, од којих су многи били деца када је 11. априла 1999. године, на Ускрс, у јеку НАТО агресије на СРЈ, убијен новинар у центру Београда.

Прошло је 24 године од злочина. Истрага је трајала пуних 16 година, а суђење траје скоро осам. Данас се очекује сведочење Милорада Улемека на главном претресу, иако је на претходном суђењу одбио да сведочи рекавши да добија претње. Он је у истрази описао догађај из 2000, када се као командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) срео са начелником Ресора државне безбедности (РДБ) Радомиром Марковићем да би се, како је рекао, договорили око неког хапшења.

„Питао сам га ко ће из РДБ-а да буде навигатор, односно ко су људи из службе који треба да покажу локацију, а Марковић ми је одговорио: ’Ови Радоњини, што су убили Ћурувију.’ Када сам изашао, у холу испред његове канцеларије затекао сам Ромића и Курака”, казао је у истрази Улемек.

Та изјава била је један од стубова оптужнице, али када је 2016. Улемек дошао на суђење, као кључни сведок тужилаштва, навео је да због сведочења добија претње, али није конкретно именовао ко од њега тражи да одустане од сведочења.

Сада га Апелациони суд зове као сведока који би могао да разјасни своју изјаву из истраге и изнесе можда још нека сазнања која је имао као командант специјалне полицијске јединице. Улемек је у међувремену био оптужен и осуђен за више злочина с краја деведесетих, а онда и за убиство првог демократског премијера Зорана Ђинђића 2003. године.

Одбрана оптужених за убиство Ћурувије била је у понедељак усредсређена управо на Улемека, али је у јавности остала у сенци поновног сведочења Бранке Прпе. Првооптужени Радомир Марковић оценио је изјаву Улемека у истрази као „ниво уличног оговарања”. Казао је да су браћа Симовић (припадници „земунског клана”) подржали исказ Улемека, а да ће он у својој завршној речи објаснити како је тужилац дошао до изјава ових капиталних сведока.

На касније питање тужиоца како је упознао Улемека, Марковић је одговорио да је он присуствовао неколико пута његовим колегијумима у РДБ, када је имао директан захтев у вези са ЈСО. На питање тужиоца да ли је урадио нешто да смени Улемека, Марковић је објаснио да није реч о смени него о транзицији, јер су се потребе мењале. Хтео је да трансформише ЈСО у специјалну антитерористичку јединицу, али то није завршено јер је дошао 5. октобар 2000. После тога су припадници ЈСО добили стални радни однос.

Навео је да је ЈСО био под ингеренцијом МУП-а, па тако није могао он као начелник Државне безбедности да поведе дисциплински поступак против Улемека, јер је то било у надлежности МУП-а. Подсетио је да је Улемек својевремено био у Легији странаца, чије је методе дисциплиновања примењивао у ЈСО, а Марковић је био против тога и успео је да то заустави.

Препричао је догађај од 17. априла 1999. када је Улемек изненада у току ноћи дошао теренским возилом у штаб РДБ-а на Сењаку. Било је у току бомбардовање, а Улемек је са ЈСО био на Косову. Марковић претпоставља да је до Београда дошао хеликоптером, упркос забрани летења над СРЈ.

„Тражио је да пробам да изменим команду коју је добио од штаба за 18. април, јер је сматрао да кретање јединице није довољно заштићено. Ја сам мапу кретања однео генералу Ојданићу, који се сложио и послао депешу да се планирано борбено дејство одгоди за један дан. Оригинал те депеше налази се у Хашком трибуналу”, рекао је Марковић. Касније је тражио да се оверена копија депеше прибави као доказ.

Другооптужени Милан Радоњић, тадашњи шеф Београдског центра РДБ, предложио је да се прибаве књиге о евиденцији улазака у зграду Друге управе и у Институт безбедности, јер према његовим тврдњама на тим местима није могао да се догодити разговор између Улемека и Марковића.

Адвокати окривљених сугерисали су да суд изврши увид у делове транскрипта са суђења у процесу за убиство Зорана Ђинђића, конкретно увид у исказ сведока сарадника Дејана Миленковића Багзија. На овом суђењу је више пута споменуто и убиство Ћурувије, па одбрана указује и на сазнања о томе која су изнета током „процеса века”.