Хоће ли НВО постати „страни агенти” у Српској

Од нашег сталног дописника
Бањалука – „Америка у свом закону стране невладине организације или оне које финансирају странци назива страним агентима на простору те земље, а ми ћемо преузети исту терминологију, само ће уместо САД – писати Република Српска”, изјавио је председник Републике Српске Милорад Додик.

Председник Удружења новинара РС Данијел Симић спада у групу оних који мисле да је ово питање неопходно правно регулисати. Он за „Политику” каже да се већ три деценије у јавности као „независни новинари, алтруисти и непоткупљиви активисти за људска права” представљају људи који су плаћени, раде по програмима и подносе извештаје страним владама.

Информације које долазе из Грузије – где су протести трајали док власти у Тбилисију нису одустале од усвајања оваквог закона – можда могу да послуже као оријентир и сведочанство о томе да није реч о области која, за разлику од Русије, може да прође испод радара великих сила и без превирања у мањим државама.

Повод за ову најаву била су сазнања која је поделио Додик, да Соросова фондација има намеру да седиште за Балкан премести из Тиране у Сарајево. Додик верује да иза тога стоји „намера да дестабилизују друштво”, па ће РС „морати да се заштити од тога”.

Аналитичарка из Бањалуке Тања Топић види везу између ових најава и покушаја криминализације клевете у РС. Подсећа да покушаји да се уведе „рестриктиван закон којим би се невладине организације, финансиране споља, означиле страним агентима, трају већ годинама”. Она верује да ранији покушаји нису успели због притиска међународне заједнице.

„Чак и не видим потребу за његовим увођењем, јер судови у Бањалуци и без постојања оваквог закона људе који раде у невладиним организацијама судским пресудама означавају као стране агенте”, каже Тања Топић за „Политику”.

Она сматра да власти „покушавају да створе критичко мишљење по властитој мери”. Каже да је „чишћење” медијског и простора цивилног друштва на овај начин одраз својеврсног цинизма, јер, како каже, највећи генератори говора мржње, политичари који свакодневно вређају новинаре и неистомишљенике, таргетирају и етикетирају оне који нису на линији званичних политика.

Данијел Симић, пак, сматра да та регулатива мора бити формална, односно да грађани буду свесни да су то људи који, кад говоре о лошем стању у нашој земљи, заступају интересе свог финансијера.

„Без ограничења у новинарском или другом раду. Не видим шта би ту било страшно”, истакао је Симић.

Сем приговора да им се независно деловање у раду често подудари с интересима финансијера, на први поглед може се приметити да се активности невладиног сектора често подударају с деловањем и вокабуларом западних дипломата, па можда и није нарочито бесмислена сумња оних који доводе у питање прокламована начела деловања НВО сектора у којем тврде да им је водиља у раду независност базирана на личним етичким уверењима.

„Признаћете да речи домаћег ’волонтера-активисте’ звуче много мање искрено и емпатично уколико знате да новац добија од владе друге државе”, каже Симић.

Разлог за подозрење српске јавности кад је реч о раду невладиних активиста вероватно не треба тражити у избору поља на којима активисти делују – јер залагању за права мање видљивих или угрожених категорија у друштву тешко да се може наћи озбиљна примедба. Онима који критички говоре о деловању НВО сектора непријатан утисак оставља збрка коју активисти изазивају тиме што се проглашавају експертима за све и свашта и у складу с тренутним потребама – од феминизма и екологије и права на абортус, преко тумача важности родне равноправности и неутралности, до суочавања за злоделима у Сребреници и другим стратиштима где су жртве Бошњаци.

У Приједору се, на пример, обележава Дан белих трака, а организатори тврде како су тамо почетком рата несрби обележавани белим тракама. Такве тезе, у којима је Србе требало поистоветити с нацистима, озбиљно су доведене у питање јер су историчари на примерима доказали да бела обележја нису била намењена муслиманима, већ, сасвим супротно, као знак војног распознавања. Српска места страдања или перспектива у којој се мање бројни народи жале на мајоризацију или кршење Устава БиХ углавном нису сфера интересовања невладиног сектора.