Само ми се спава

„Хало? Само ми се спава... Док свет гори...” Шта нам је то поручио тридесет двогодишњи Лука Ивановић док око нас свет гори?

Овогодишњи представник Србије за музичко такмичење Евровизија, Лука Блек, који, како каже, не жели да буде контролисан, да ли је искочио из матрице илити матрикса, у жељи да шокира овдашњу јавност попут његове претходнице Констракте, или је поручио да више не пролазе лаке, певљиве мелодије, кратке сукњице и врцкање куковима?

Апсолутно, што би рекао новопечени водитељ домаћег такмичења и већ потврђени глумац Милан Марић који је насупрот младом музичару, лондонском ђаку и ексклузивном извођачу „Јуниверзал мјузика” Луки Ивановићу, показао да се не баш тако добро сналази у новој улози, поред већ искусне и самоуверене Драгане Косјерине, и да му много боље лежи Тома од Џејмс Бонд музичке естетике на коју је заличила овогодишња победничка нумера.

Апсолутно! Узречица која је постала апсолутни хит овогодишњег такмичења. Није лако парирати креативној графици и инвентивној сцени и не баш маштовитим извођачима који нису били прави представници Србије о којој маштамо. Или, можда, јесу? Јер, свет гори... и ђаволи на рамену вребају...

Можда баш зато Лука Блек жели да све ово преспава, попут свих представника његове генерације. Успаваних, заспалих, који су, уз помоћ виртуелног света, преспавали све... И часове, и школу, и корону, и рат у Украјини, и земљотресе, и отцепљење јужне покрајине, и београдску маглу.

Док смо чекали проглашење победника, присетили смо се, из данашњег угла, „наивне”, питоме, споре, у оно време револуционарне музике „Битлса”, момака из Ливерпула, где се одржава овогодишњи Евросонг, која је пре више деценија била слободоумна, али је величала љубав и неке вредности о којима данас само приповедамо. Хипи покрет поручивао је – водимо љубав, а не рат!

А данас, у ери интернет доминације и паметних машина, сасвим је обрнуто, што доказује и наш нови представник на Евросонгу. Заслепљен психоделијом, у трансу, заробљен у нечем попут компјутерске игрице, са новим дисхармоничним мелодијама, он је прави представник новог времена. А да ли је „грин рум” био – Србија у малом, и да ли је то наша Србија? Треба питати оне, даље од Београда...

Али, тренд је тренд, свет је свет. Треба се уклопити. Ко пита обичан народ који обрађује земљу и води егзистенцијалне битке. Ово свакако није њихов представник.  

Док смо славили наш одлазак у Европу, у Ливерпул, а власници кладионица, генерални спонзори јавног сервиса (баш васпитно за те исте младе који прате Евровизију) задовољно трљали руке, славили смо и рођендан нашег председника, јавно, у етру... Неко је, за ту прилику, украсио своју „паметну” главу дамским шеширом у стилу Велике Британије, овогодишњег домаћина Евросонга, а неко палио бакље...

Док је неко обележавао 11 година од подношења кандидатуре за чланство у ЕУ, неки су се борили са тремом, неки фрљали падежима... А неки борили за нове кориснике... Рат одавно влада, и на нашем терену... Нико се није упитао одакле наши бројеви телефона кабловским оператерима чији нисмо корисници. Били државни ем-те-есовци, „издајнички” ес-бе-беовци или чешки Јетел штићеници, у једном смо били уједињени – зурењу и навијању за нашег европског представника.

После свега уздахнули смо – „само ми се спава”!