Фудбалски избори – више од игре

Не памти се да су се у некој земљи две такве фудбалске легенде бориле за место председника Фудбалског савеза, али пошто се тако нешто догађа у Србији, ту трку као да треба покварити, упрљати, префарбати лица Џаје и Немање политичким бојама и претворити фудбалске изборе у мали грађански рат. У Србији, дакле, ништа ново, чак и када су у питању Драган Џајић и Немања Видић, који се боре за столицу која дрма далеко жешће него електрична! Сви се питају – шта то Немањи треба. Ти исти такође се питају – а шта то Џаји тек треба, тако да у земљи апсурда из ове једначине може да се извуче закључак: шта нама све ово треба.

Фудбал је одавно више од игре, не само у нашем племену. Лова која се окреће огромна је, а трчање за лоптом постала је индустрија за производњу младог домаћег фудбалског меса која ће се пласирати негде у иностранству. Остала је пијаца за ислужене светске играче који су залутали овамо, тако да су у избор првог човека фудбала уплетени многи скривени интереси. Млади играчи потенцијално су благо на две мршаве ноге, чијом продајом треба прехранити читав производни систем Звезде и Партизана – ако има осталих, нека се јаве – као што Железара храни Смедерево и остатак земље.

Хоће ли највеће инвестиције српског фудбала, ти дечаци, постати кандидати за Месија или тако млади, а већ продати у бело робље, постати кандидати за старо гвожђе, на отпаду за некадашње велике таленте? Ту је кључ, како те клинце задржати у земљи и на теренима националних стадиона, уместо да се, пре него што проходају, већ избаце на берзу, како би на њихова места дошли времешни старци чије су крштенице давно фалсификоване, те баш тако и играју: као деде које по трави траже своје домине.

Ко год ипак мисли да је у фудбалске изборе уплетена политика – поприлично је у праву. Али уплитање високе политике у фудбал није наш изум. Недавно је француски председник Емануел Макрон позвао телефоном Мбапеа и лепо га замолио да не иде из Пари Сен Жермена, јер је потребан Француској, иако је славни Француз већ паковао кофере и бирао вилу у Мадриду, где су га чекали навијачи Реала. Мбапе то не крије, а камоли Макрон, иако се директно умешао у питања клупског фудбала, где би ваљда, у оазама демократије и слободног тржишта попут Француске, то било незамисливо. Видим да се Макрон није нарочито потресао због тога. Него, где је сада Мбапе, после телефонског позива који није могао да одбије? Наравно, у Паризу. У Реал ће када Макрон постане недоступан.

И Драгослав Шекуларац давно је осетио тај дах моћи за вратом, када је лично Тито забранио да пређе из Звезде у Јувентус, сматрајући да је од врхунског државног интереса да Шеки остане у Југославији и забавља радничку класу, уместо да се смуца по Торину са Ањелијем, за тадашњи највећи трансфер у историји фудбала. Тако је Шеки остао без огромне кинте, а радничка класа је била задовољна: имала је игара, имала је хлеба и имала је Шекија.

По истом принципу, али већ системском, Драган Џајић није прешао у Реал Мадрид, јер је увелико био прописан закон да играчи до 28. године не смеју да оду у иностранство, па су били у једној врсти домаћег притвора, као највећи забављачи „црвене диктатуре”.

Слобу, рецимо, није интересовао фудбал, што је права штета, јер би можда много боље водио политику – из фудбала потичу махом сва остала знања. Али Мирка Марјановића и те како јесте, па је то била епоха владавине Партизана. Мирко је био сав у црно-белом.

Када је светло слободе и демократије обасјало Југославију, а потом њене зараћене делове, играчи су ослобођени. Али, место председника Фудбалског савеза остало је уклето, нарочито када је 2004. године убијен Бранко Булатовић, на самом улазу у зграду ФС Србије и Црне Горе, у строгом центру Београда, усред дана. Булатовић је био председник савеза. Убица никада није пронађен, али је тај догађај оставио мучан утисак да је фудбал много више од шутирања лопте.

Од 2008. године посао преузима Томислав Толе Караџић, стари кадар, артиљерија, фудбалски радник и привредник из Суботице, који је имао значајан утицај још осамдесетих година, као челник малог Спартака, а нарочито када је прекомандован у Партизан.

После осам година столовања, Толетово место заузима Славиша Кокеза, поверљиви човек Александра Вучића, који је имао везе са фудбалом само преко нижеразредног клуба Бродарац, што је било поприлично изненађење, те су се ту видели трагови уплитања највише политике. Кокеза је, међутим, волшебно нестао после оптужби за заверу против свог створитеља Вучића, па је испарио како из ФСС, тако и из јавности.

Руковођење фудбалом преузео је искусни Ненад Бјековић, потпредседник савеза, који је, као стари партизановац успоставио коалицију са селектором Драганом Стојковићем Пиксијем. То је био леп знак да је национално помирење успостављено, али недовољно да Бјековић постане председник ФСС. Како је Бјека мудар човек, није подизао температуру, већ је џентлменски сачекао да се заврши Светско првенство у Катару, а по повратку, име бившег министра пољопривреде Бранислава Недимовића, узгред, веома пристојног типа, већ се гравирало на плочици испред кабинета председника ФСС.

Међутим, тада у игру изненада улази Немања Видић, али не као центархалф, већ као противкандидат, што очигледно ремети планове врха владајуће политичке номенклатуре, па Недимовић одлази на клупу, а уместо њега, појављује се име Драгана Џајића. Џаја је најбољи фудбалер Југославије и Србије свих времена, водио је Звезду када је освојила Куп шампиона у Барију и има огромно, вишедеценијско искуство, како на терену, тако и у директорској канцеларији Звезде, одакле се управља много већим царством него што је фудбалско. То место држи Звездан Терзић и сматра се сивом еминенцијом српског фудбала.

Али, један је Драган Џајић. Не само зато што је отерао Аркана из своје канцеларије, када је Ражнатовић био господар живота и смрти, и не само због тога што је играо у тиму света са Џорџом Бестом, Еузебијом и Бобијем Чарлтоном. Уверио сам се у то када сам био у Загребу са њим и Дулетом Савићем. Тада је читав Загреб стао, а тадашњи градоначелник Милан Бандић узео је два слободна дана, јер се Џајићев приватни долазак сматрао државном посетом. Тада је Џају позвао бивши директор Динама Здравко Мамић Мамињо и извинио се што није ту, јер управо бежи из Загреба код Госпе у Међугорје, прогоњен од хрватског правосуђа! Слушао сам својим ушима: Мамињо се прво јавио Џаји, па је тек онда ухватио маглу.

Моја стара теза је да онај ко ништа не зна о фудбалу, не зна ништа ни о животу, ни о политици. Тако је фудбал уредио ствари: два велика имена, једно против другог. Џаја, који зна све и који представља све осим нечије марионете, и Немања, који тек треба да сазна све! А од кога ће него од Џаје.

Занимљиво је да један о другом нису рекли ни једну ружну реч. Прилично антисрпски када је о изборима реч. Напротив, пуни су поштовања један према другом. Џајић је, уосталом, одгајио Немању у Звезди, док овај није завршио у Манчестер јунајтеду са капитенском траком код сер Алекса Фергусона, у моћној екипи са Кристијаном Роналдом, Рајаном Гигсом, Риом Фердинандом, Гаријем Невилом...

Ако Видић жели да се попне у небеске висине, све до шефа УЕФА или можда ФИФА, што би био логичан пут легенде Звезде и Манчестера, предлажем обојици да створе коалицију у којој би Џаја био председник, а Немања његов први потпредседник. Тако се игра ван српске траве, Немања. Треба ли да ти дајем примере за то?