Заборав је наш највећи противник

Већ двадесет година нема Зорана, али постоје два иста проблема као и кад је премијер Ђинђић био жив. Косовска рана још је отворена, Србија је ван Европске уније. Да је остао са нама, верујем да би оба питања била решена у нашу корист.

Почетком новембра 2002. године присуствовао сам обраћању премијера Србије Зорана Ђинђића представницима Поткомитета за европске интеграције ЕУ и другим званичницима уније у Бриселу. Била је то прилика да у неколико дана дружења са Ђинђићем од њега чујем почетне иницијативе за решавање коначног статуса Косова. Изражавао се сликовито као и увек: „Наш највећи противник, као и до сада, јесте заборав. Као да се трудимо да косовски проблем што пре ставимо под тепих очекујући да ће се он једног дана решити сам од себе. Бојим се да ће међународна заједница у догледно време рећи: косовска независност је тако велика дивља градња, да не можемо да је рушимо, хајде да је легализујемо. Тако би Косово постала својеврсна међународна Калуђерица.”

У званичном обраћању Ђинђић том приликом није експлицитно објашњавао своју косовску иницијативу, али је у неформалним разговорима с дипломатама жучно и детаљно представљао сценарио решавања коначног статуса. Имао сам утисак да су његови саговорници посебно негативно реаговали на термин коначни статус.

У једном тренутку, стојећи у холу конгресне сале са шољом кафе у руци, окружен с десетак европских дипломата, Ђинђић је одговарајући на њихова питања играо праву симултанку која се није звала шах, већ Косово.

„Није време за коначно решавање косовског питања”, рекао је један дипломата. „Када ће бити време?”, питао је Ђинђић и не чекајући одговор сам одговарао: „Када на Косову не буде више Срба? Када после законодавног, судског и извршног атрибута државне суверености, који сад имају, Албанци добију и ингеренције над безбедношћу? Када међународна заједница, након вероватног рата с Ираком, буде хтела да покаже да нема ништа против муслимана и Албанцима поклони косовску независност?”

Имао сам утисак да су његови саговорници тај скуп напустили дубоко узнемирени. Чинило се као да је премијер Србије упалио светло у просторији у којој су они у мраку завршавали неки започети посао.

Шетајући бриселским улицама, понесен утиском претходних дискусија, говорио ми је о корацима које треба направити у решавању питања Косова. „Први корак је анимирати међународну заједницу по питању Косова. Она не жели да јој ми намећемо сада то питање, али ми морамо инсистирати на конкретном предлогу. Тај предлог би био стварање беле књиге о учинку међународне заједнице на Косову у протекле четири године. Да видимо коју оцену би добио повратак војске и полиције у складу с Резолуцијом 1244, како би оценили повратак Срба у своје куће, шта би рекли за безбедност неалбанског живља, коју оцену заслужују стандарди? Други корак је да у Савету безбедности иницирамо доношење резолуције о федерализацији Косова и давању Србима конститутивних права. Ако то ипак не би функционисало, вероватно би следећа иницијатива морала да буде – разговор о некаквом кипарском моделу за Космет, са цивилизованим територијалним размештањем становништва. Србија би с том федерацијом имала асиметрични однос – са српским ентитетом дубље, са албанским лабавије везе. Ако ни то не буде функционисало, онда би, после неколико година, морало да уследи неко интерно разграничење. О разграничењу би се на миран начин договорили Србија, косовски Срби и Албанци, уз сагласност међународне заједнице. Крајња, резервна варијанта је: међународна конференција. Битно је да не изгубимо иницијативу, чиме бисмо показали да смо незаинтересовани за Косово. Управо то, многи у међународној заједници, очекују од нас, да се предамо.”

То је било последње што се могло очекивати од покојног премијера Србије, да се преда.

Данас, 20 година касније, поред чињенице да живимо у виртуелном ријалити друштву, уз медијску монополизацију владајуће већине, да смо готово потпуно изгубили правосуђе као самосталну грану власти, да се одвија рат нарко-кланова по нашим улицама, а памет бежи из Србије, губимо још једну битку. Битку за сећање на Зорана Ђинђића.

Многи Зоранови партијски саборци и готово сви Зоранови политички противници учинили су све да данас млади људи у пуној физичкој и духовној снази не знају ко је био Зоран Ђинђић. Сахранили смо га поновно, а могло је још много генерација да учи од њега. Надам се да ће једног дана неко упалити светло над његовом сенком.

*сарадник премијера Зорана Ђинђића