Ми смо добре комшије

Недавно, на свечаном дочеку ватрогасаца-спасилаца који су помагали пострадалима у катастрофалним потресима који су опустошили део Турске и Сирије, амбасадор Хами Аксој је изјавио да је то историјски дан у односима Турске и Србије: „У овим тешким тренуцима Србија нас није оставила саме”. Додао је и да су се припадници сектора за ванредне ситуације одмах упутили у Турску и тамо спасили троје несрећника, те да су они од сада браћа турског народа.

Његова екселенција, а изгледа ни млађи нараштаји Срба и Турака, не познају најбоље српско-турске односе, јер ми смо браћа одавно! А ако је иког збунила вест да је малена Србија међу првима послала спасиоце у разрушена подручја, одговор може пронаћи у податку да је српски за око девет милиона житеља те земље матерњи језик, и далека веза с коренима.

Косовски мит уме да замагли повесне хоризонте, па вазалство српских племића после Косова и данас носи значење националне бруке, мада је такав однос увек био и остао принцип војног удруживања ради заједничке одбране (има политичара који искрено уздишу за чланством у НАТО-у, што намеће и теже услове од оних који су постављани српској властели пре петсто година, а да то нормални не доживљавају као вазални однос и понижење националне части). Али, историја је слична чаши која је у визури жедног полупразна, док је осталима полупуна.

Јесу ли Срби и Турци најљући противници још од Видовдана 1389, или су током „пет векова турског ропства” имали далеко опаснијих заједничких непријатеља, кад су наступали као савезници?! Имају ли више ствари које их раздвајају, или оних што их спајају, рачунајући и културолошка преплитања, родбинске везе, шест хиљада турцизама у српском и нешто више од хиљаду србизама у турском језику? Одговор је у глави, или у срцу.

Крв није вода

Пре петнаестак година, тадашњи амбасадор Републике Турске, његова екселенција Хасан Селет Октем рекао је: „Моји преци су Срби из Поповића и није било устанка или рата у којем нису учествовали. Ратовали су са вама, и против вас. Они су радили оно што је било најбоље за њихово време, а ја ово што је најбоље за моје. И да знате, побратимили смо се ми крвљу одавно, до гуше.” Сматрао је да су и он, и њему слични, најбољи мост пријатељства, па поверио радозналима како су Турци уверени да су их Срби спасили сигурне пропасти бар три пута – 1402. године у бици код Ангоре, данашње Анкаре, када су се српски тешки оклопници деспота Стефана Лазаревића испречили моћном Тамерлану, или 1912, када је турска војска пристала да се преда само Србима, уверена да ћемо једино ми имати поштовање за част већ пораженог противника. Кад су по окончању Првог светског рата силе савезнице позвале Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца да пошаље у Истанбул једну дивизију која би се ставила на располагање окупационом корпусу, регент Александар је наводно одговорио: „Ми смо наше рачуне с Турском измирили још 1912. године и убудуће с њима можемо бити само пријатељи.”

Двадесетих година прошлог века, по споразуму краља Александра и Мустафе Кемал-паше, првог председника Републике Турске, око тридесет хиљада турских породица с територије Краљевине СХС иселило се у земљу предака, али свакој је поштено намирен не само иметак који су оставили за собом већ и путни трошкови.

Наша званична историја је прећутала и да су на просторима турске империје у службеној употреби била четири језика. Турски, за свакодневну употребу, арапски у служби вере, јер је тим језиком написан Куран, фарси (персијски) због предивне поезије, и српски, као језик дипломатије, војске и двора! Језуита Богумил Балбин (сигурно жбир огрнут монашким хабитом?) у обимном извештају о турском двору који је 1688. године поднео ватиканском библиотекару Анђелу Року записао је: „Slavica lingua dominatur et imperatoria apellatur” (или српски: језик преовлађује и царским се назива).

Тринаест наших премијера

Позивање на Мехмед-пашу Соколовића, кога Срби користе као пример неуспелог потурчења, има смисла само ако се не зна да је чак тринаест Срба понело титулу великог везира, што би данас било равно положају премијера (мада је један од њих у прошлом животу, иако Србин, био католичке вере, што је тад још било могуће). Махмуд-паша Анђелковић, родом из Крушевца, на пример, био је велики везир у доба Мехмеда Другог, освајача Цариграда. И данас се чува његово писмо послато Дубровчанима 19. јула 1463. године: написано је ћирилицом, али се памти по томе што је истерао Угаре из Србије и Босне. Или син Стефана Вукчића Косаче, једног од најмоћнијих властелина у Босни (а уз то носиоца титула великог војводе босанског, кнеза дринског, господара хумског и приморског и херцога од Светог Саве) и наше принцезе Варваре, 1478. године је, под именом Ахмед-паша Херцеговић, или Херцег-оглу, именован за врховног заповедника турске војске…

Према истраживањима модерних турских историчара, само у периоду од 1543. до 1612, Србија је допринела вођењу царства са – тринаест великих везира, седам њихових заменика, двадесет три везира, осам капудин-паша (заповедника морнарице или адмирала, највероватније Бокеља), са бројним гувернерима провинција и безброј великих дефтердара, највиших државних чиновника.

Међу великим везирима није било других нација, сем једног Албанца, а и он је био српског порекла. Млађи нараштаји то не уче, али за Турке је наш Мехмед-паша Соколовић био – Соколи Мехмед-паша, чиме се изгубила веза с његовим српским пореклом. Али, улога Срба није заборављена. Нас на то подсећа Стамбол капија, а Турке Београдска капија у Истанбулу, крај које је и православна црква Богородице београдске.

После овакве приче, намеће се питање против кога су Срби подизали онолике устанке? Кога су протерали? Највероватније сопствени башибозлук, бахате, а заборавне потурице из Босне и Арнаутлука. А када су дахије убиле Селим-пашу, познатог по надимку Српска мајка, и почеле да спроводе терор по Београдској нахији, сам султан их је упозорио да ће на њих послати војску друге вере која неће имати милости. Тако је некако и било…

Иначе, у Београду живи најмање хиљаду Турака, а претпоставља се да их у покрајини Косово и Метохија има још тридесет хиљада, мада су многи припадници тог народа поделили судбину својих старих комшија Срба.

Ето зашто смо били и остали браћа.