Mi smo dobre komšije

Nedavno, na svečanom dočeku vatrogasaca-spasilaca koji su pomagali postradalima u katastrofalnim potresima koji su opustošili deo Turske i Sirije, ambasador Hami Aksoj je izjavio da je to istorijski dan u odnosima Turske i Srbije: „U ovim teškim trenucima Srbija nas nije ostavila same”. Dodao je i da su se pripadnici sektora za vanredne situacije odmah uputili u Tursku i tamo spasili troje nesrećnika, te da su oni od sada braća turskog naroda.

Njegova ekselencija, a izgleda ni mlađi naraštaji Srba i Turaka, ne poznaju najbolje srpsko-turske odnose, jer mi smo braća odavno! A ako je ikog zbunila vest da je malena Srbija među prvima poslala spasioce u razrušena područja, odgovor može pronaći u podatku da je srpski za oko devet miliona žitelja te zemlje maternji jezik, i daleka veza s korenima.

Kosovski mit ume da zamagli povesne horizonte, pa vazalstvo srpskih plemića posle Kosova i danas nosi značenje nacionalne bruke, mada je takav odnos uvek bio i ostao princip vojnog udruživanja radi zajedničke odbrane (ima političara koji iskreno uzdišu za članstvom u NATO-u, što nameće i teže uslove od onih koji su postavljani srpskoj vlasteli pre petsto godina, a da to normalni ne doživljavaju kao vazalni odnos i poniženje nacionalne časti). Ali, istorija je slična čaši koja je u vizuri žednog poluprazna, dok je ostalima polupuna.

Jesu li Srbi i Turci najljući protivnici još od Vidovdana 1389, ili su tokom „pet vekova turskog ropstva” imali daleko opasnijih zajedničkih neprijatelja, kad su nastupali kao saveznici?! Imaju li više stvari koje ih razdvajaju, ili onih što ih spajaju, računajući i kulturološka preplitanja, rodbinske veze, šest hiljada turcizama u srpskom i nešto više od hiljadu srbizama u turskom jeziku? Odgovor je u glavi, ili u srcu.

Krv nije voda

Pre petnaestak godina, tadašnji ambasador Republike Turske, njegova ekselencija Hasan Selet Oktem rekao je: „Moji preci su Srbi iz Popovića i nije bilo ustanka ili rata u kojem nisu učestvovali. Ratovali su sa vama, i protiv vas. Oni su radili ono što je bilo najbolje za njihovo vreme, a ja ovo što je najbolje za moje. I da znate, pobratimili smo se mi krvlju odavno, do guše.” Smatrao je da su i on, i njemu slični, najbolji most prijateljstva, pa poverio radoznalima kako su Turci uvereni da su ih Srbi spasili sigurne propasti bar tri puta – 1402. godine u bici kod Angore, današnje Ankare, kada su se srpski teški oklopnici despota Stefana Lazarevića isprečili moćnom Tamerlanu, ili 1912, kada je turska vojska pristala da se preda samo Srbima, uverena da ćemo jedino mi imati poštovanje za čast već poraženog protivnika. Kad su po okončanju Prvog svetskog rata sile saveznice pozvale Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca da pošalje u Istanbul jednu diviziju koja bi se stavila na raspolaganje okupacionom korpusu, regent Aleksandar je navodno odgovorio: „Mi smo naše račune s Turskom izmirili još 1912. godine i ubuduće s njima možemo biti samo prijatelji.”

Dvadesetih godina prošlog veka, po sporazumu kralja Aleksandra i Mustafe Kemal-paše, prvog predsednika Republike Turske, oko trideset hiljada turskih porodica s teritorije Kraljevine SHS iselilo se u zemlju predaka, ali svakoj je pošteno namiren ne samo imetak koji su ostavili za sobom već i putni troškovi.

Naša zvanična istorija je prećutala i da su na prostorima turske imperije u službenoj upotrebi bila četiri jezika. Turski, za svakodnevnu upotrebu, arapski u službi vere, jer je tim jezikom napisan Kuran, farsi (persijski) zbog predivne poezije, i srpski, kao jezik diplomatije, vojske i dvora! Jezuita Bogumil Balbin (sigurno žbir ogrnut monaškim habitom?) u obimnom izveštaju o turskom dvoru koji je 1688. godine podneo vatikanskom bibliotekaru Anđelu Roku zapisao je: „Slavica lingua dominatur et imperatoria apellatur” (ili srpski: jezik preovlađuje i carskim se naziva).

Trinaest naših premijera

Pozivanje na Mehmed-pašu Sokolovića, koga Srbi koriste kao primer neuspelog poturčenja, ima smisla samo ako se ne zna da je čak trinaest Srba ponelo titulu velikog vezira, što bi danas bilo ravno položaju premijera (mada je jedan od njih u prošlom životu, iako Srbin, bio katoličke vere, što je tad još bilo moguće). Mahmud-paša Anđelković, rodom iz Kruševca, na primer, bio je veliki vezir u doba Mehmeda Drugog, osvajača Carigrada. I danas se čuva njegovo pismo poslato Dubrovčanima 19. jula 1463. godine: napisano je ćirilicom, ali se pamti po tome što je isterao Ugare iz Srbije i Bosne. Ili sin Stefana Vukčića Kosače, jednog od najmoćnijih vlastelina u Bosni (a uz to nosioca titula velikog vojvode bosanskog, kneza drinskog, gospodara humskog i primorskog i hercoga od Svetog Save) i naše princeze Varvare, 1478. godine je, pod imenom Ahmed-paša Hercegović, ili Herceg-oglu, imenovan za vrhovnog zapovednika turske vojske…

Prema istraživanjima modernih turskih istoričara, samo u periodu od 1543. do 1612, Srbija je doprinela vođenju carstva sa – trinaest velikih vezira, sedam njihovih zamenika, dvadeset tri vezira, osam kapudin-paša (zapovednika mornarice ili admirala, najverovatnije Bokelja), sa brojnim guvernerima provincija i bezbroj velikih defterdara, najviših državnih činovnika.

Među velikim vezirima nije bilo drugih nacija, sem jednog Albanca, a i on je bio srpskog porekla. Mlađi naraštaji to ne uče, ali za Turke je naš Mehmed-paša Sokolović bio – Sokoli Mehmed-paša, čime se izgubila veza s njegovim srpskim poreklom. Ali, uloga Srba nije zaboravljena. Nas na to podseća Stambol kapija, a Turke Beogradska kapija u Istanbulu, kraj koje je i pravoslavna crkva Bogorodice beogradske.

Posle ovakve priče, nameće se pitanje protiv koga su Srbi podizali onolike ustanke? Koga su proterali? Najverovatnije sopstveni bašibozluk, bahate, a zaboravne poturice iz Bosne i Arnautluka. A kada su dahije ubile Selim-pašu, poznatog po nadimku Srpska majka, i počele da sprovode teror po Beogradskoj nahiji, sam sultan ih je upozorio da će na njih poslati vojsku druge vere koja neće imati milosti. Tako je nekako i bilo…

Inače, u Beogradu živi najmanje hiljadu Turaka, a pretpostavlja se da ih u pokrajini Kosovo i Metohija ima još trideset hiljada, mada su mnogi pripadnici tog naroda podelili sudbinu svojih starih komšija Srba.

Eto zašto smo bili i ostali braća.