Радничка права у сенци геополитике и Космета

Поскупљења и одговор државе на инфлаторне ударе готово да нису тема за опозицију која се, бар на папиру, залаже за радничка права. Стиче се утисак да је косовско-метохијски проблем толико доминантан да се права радника стављају по страни када је реч о онима који свој партијски програм темеље управо на ставки бољег радничког стандарда. На прошлогодишњим априлским парламентарним изборима тема заштите ових права, између осталог и права на штрајк, није била у центру кампање. Дубоко у сенци украјинске кризе и више пута најављиваних геополитичких промена у свету, остали су озбиљни раднички проблеми који се свакодневно усложњавају.

Иначе, у последњих десетак година приметна је „громогласна” тишина када је реч о опозицији која би требало да коментарише радна и социјална права обичног човека. А због те незаинтересованости, стиче се утисак да је главни и ваљда једини опозициони проблем – то што нису они на власти. При томе, није да нема проблема. Тако када је реч о домаћим производима пољопривреде највећи раст цена током 2022. године бележе млеко и јаја. Према подацима Републичког завода за статистику – Индекси цена произвођача производа пољопривреде и рибарства – млеко је у децембру 2022. било скупље чак 90,2 одсто у односу на исти месец 2021, док су јаја била скупља за 55 процената.

Биљана Ђорђевић, посланица „Морамо” у Скупштини Србије, каже да косовски проблем, нажалост, увек по страни остави све друге теме и, као у оној причи о дечаку и вуку, често је био злоупотребљаван управо да би замаскирао нерешавање других свакодневних политичких проблема. За „Политику” наводи да када у Народној скупштини говоре о поскупљењима, инфлацији и када су посланици ’Морамо’ предлагали амандмане на ребаланс буџета или на буџет за 2023. годину сугеришући, на пример, повећање износа дечјег додатка и обухвата деце која га примају као меру борбе против сиромаштва, добијали су од посланика власти као одговор најбруталније дисквалификације, лажи и увреде о њима. Каже да је исто било када су покушавали да говоре о свакодневним проблемима у животу људи на Косову који због нерешавања техничких питања у дијалогу морају да се сналазе за лекове, уџбенике, српске производе на које су навикли...

„Када нема слободних медија, када нема воље да се заиста разговара о темељним друштвеним и политичким проблемима у циљу проналажења најбољих решења, онда се опозициони противници дехуманизују и њихови се ставови или игноришу или намерно погрешно представљају. Опасна последица таквог поступка, посебно када се за то користи Косово, јесте да се разграђује солидарност међу људима, која би требало да постоји било да они живе у Лучанима, Сомбору, Врању, Косовској Митровици или Београду”, каже Биљана Ђорђевић.

Наводи да постоје два основна проблема у вези с правима радника и радница у Србији. Једно се тиче стварне заштите радних права оних који их на папиру имају, а друго се тиче огромног броја људи који су и формално искључени из уживања многих радних права на која би морали да имају право, попут права на одмор, боловање, плаћен прековремени рад или удруживање радника.

„Ми знамо да је тешко изборити се за правду на суду, и то посебно кад је реч о радним правима, због чега смо и током скупштинске расправе о сету правосудних закона истакли да су Србији потребни радни судови како би ефективније решавали бројне спорове и омогућили правовремено обештећење радника од послодаваца. С друге стране, у Србији је централно питање ко је радник или радница – у центру нашег Закона о раду је запослени, а не радник, што говори о томе да су из обухвата иначе лошег Закона о раду искључени они који су радно ангажовани ван радног односа, на привремено-повременим пословима, злоупотребом рада преко студентских и омладинских задруга, фриленсери или платформски радници који раде путем корисничких апликација”, каже Биљана Ђорђевић.

Шта на све то каже ванпарламентарна Лига социјалдемократа Војводине? Лидер ЛСВ-а Бојан Костреш пак сматра да је положај радника у Србији изузетно лош. За наш лист „извлачи” податак да је Србија наводно четврта најсиромашнија држава Европе и да наш бруто домаћи производ по глави становника достиже, свега, четвртину просека Европске уније. „Зараде су чак пет или шест пута ниже него у земљама ЕУ. Није ни чудо што траје ’егзодус наших људи у земље Запада’. Најновије дивљање цена које не прати повећање плата раднике доводе у веома лошу ситуацију. У Србији чак 27,4 одсто грађана живи у апсолутном сиромаштву или ризику од сиромаштва. Нажалост, државна политика Србије још више отежава положај радника. Наша земља лута на свом европском путу и чланство у породици европских народа и даље није близу. То лутање додатно утиче на економску ситуацију. Инвестиције већ слабије стижу, а постоји страх да ће неки инвеститори напустити Србију”, каже Костреш.

А Устав Републике Србије прописује право на штрајк (члан 61), али и његова ограничења у контексту обезбеђивања минимума процеса рада за време трајања штрајка. Ограничења права на штрајк прописана су Законом о штрајку и другим законима, који су у надлежности различитих државних институција. Наиме, у члану 9 Закона о штрајку наводи се да се у делатностима од јавног интереса или у делатностима чији би прекид рада због природе посла могао да угрози живот и здравље људи или да нанесе штету великих размера, право на штрајк запослених може остварити уколико се испуне и посебни услови утврђени овим законом.

Законом су дефинисане делатности од јавног интереса: електропривреда, водопривреда, саобраћај, информисање (радио и телевизија), ПТТ услуге, комуналне делатности, производња основних прехрамбених производа, здравствена и ветеринарска заштита, просвета, друштвена брига о деци и социјална заштита. Од јавног интереса, у смислу овог закона, јесу и делатности од посебног значаја за одбрану и безбедност државе, наводе за „Политику” у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Минимум процеса рада у појединим делатностима уређује се и посебним прописима. Тако, на пример, Законом о здравственој заштити (Здравствена заштита за време штрајка, (члан 57) прописан је минимум процеса рада за време штрајка у здравственим установама. „Делатности, чији би прекид рада по природи посла, у смислу овог закона, могао да угрози живот и здравље људи или да нанесе штету великих размера, јесу и: хемијска индустрија, индустрија челика и црна и обојена металургија. Конкретно, запослени који обављају послове из наведених делатности могу започети штрајк уколико се обезбеди минимум процеса рада који штити сигурност људи и имовине или је незаменљив услов живота и рада грађана или рада другог предузећа, односно правног или физичког лица које обавља привредну или другу делатност или услугу”, кажу у ресорном министарству.

Бојан Костреш наводи да косовски конфликт веома мучи Србију и да смо, како каже, сведоци свакодневних бучних и јалових расправа о овој теми. Наводи да од те „косовске буке” у јавном простору нема места за расправу о истинским животним проблемима грађана. „Није ли било логично да Народна скупштина Србије проговори и о поскупљењима? Није ли чињеница да је неки производ сада 50, 60, па и 100 одсто скупљи него пре годину дана довољна за реакцију државних институција? Знају ли министри или посланици како живе радници на селима? Како им деца путују у школе и на факултете и колико то кошта? Ниси мање патриота ако питаш за неко своје право или укажеш на неки проблем. Бојим се да су и синдикати пали на испиту. Не чују се, нема их. Ћуте о поскупљењима и другим проблемима”, закључује Бојан Костреш.

Синдикат „Слога”: запослени нису задовољни правима из области рада

Запослени у Србији нису задовољни правима из области рада, показала је анкета коју је урадио синдикат „Слога”, чији су резултати објављени у петак. У анкети је чествовало више од 500 синдикалних повереника „Слоге” у њиховим организацијама из области индустрије, здравства, занатства и других, а спроведена је на подручју Војводине, Београда, Шумадије, западне, јужне и источне Србије, као и на мањем делу Косова и Метохије. Питања су се односила на запослене и њихова права, облик њиховог радног ангажовања, зараде, положај и услове рада код послодавца, чланство у синдикатима и другим важним правима из области рада.

„Када је у питању облик радног ангажовања, анкета је показала да већи број испитаника ради по основу уговора на неодређено време, али с обзиром на искуство с терена можемо поставити питање да ли се радницима уплаћују порези и доприноси на зараду у пуном износу или на износ минималне зараде”, наводи се у саопштењу „Слоге”. Када су у питању поштовања права запослених у Србији, њихово достојанство на раду, двадесет одсто послодаваца их уопште не поштује, толико њих делимично поштује, док право на одсуство с рада у случају привремене спречености (боловање) у потпуности поштује скоро 40 одсто послодаваца.

Стојиљковић: Превелики јаз између обећања и праксе

Професор Факултета за политичке науке Зоран Стојиљковић каже да се код нас политичке партије, начелно, залажу за радничка права, али да је то искључиво део страначког програма. За „Политику” каже да је најдаље у том погледу отишао покрет „Морамо”, који има конкретне програме о заштити права радника и смањењу радне недеље. Каже да нема политичке партије или лидера који ће отворено рећи да заговара позицију либералне економије по којој је свако ковач своје среће, треба да подноси судбину коју има и да не треба држава да обезбеди пристојан стандард и плате. „Свака власт даје одређена давања грађанима и покушава да одржава једну врсту стандарда, али никоме не пада на памет да покаже на примеру као што је прогресивно опорезивање по коме они који су богатији имају и већи социјални трошак. Када прочитате социјалне програме у политичким партијама може да се стекне погрешан утисак да је у Србији социјални дијалог и партнерство синдиката и запослених у некој врсти сарадње, али у реалности мало од тога има. Превелики је јаз између предизборних обећања и постизборне праксе”, истиче Зоран Стојиљковић.

Ђорђевићева: Неопходан свеобухватан Закон о раду

Биљана Ђорђевић каже да су плате генерално мале и не омогућавају достојанствен живот и, како истиче, да се несигурност запослења политички злоупотребљава од власти која се понаша као национална служба за запошљавање. Све то радничку класу оставља у зачараном кругу неслободе. „Истовремено се стално прича о пронаталитетним мерама, док је на снази и даље неуставни Закон о финансијској подршци породицама са децом, који дискриминише бројне раднице када остану у другом стању и док се не ради ништа на усклађивању породичног и пословног живота. Због тога је неопходно доношење новог свеобухватног Закона о раду уместо тренутно расцепканог радног законодавства које служи управо да се умање права радника и радница. Слично је и са Законом о штрајку, потребно је донети нови закон који ће обезбедити да сви радници имају ово право као и да не сносе претње отказом због организовања штрајка”, истиче Ђорђевићева.