Сила против силе

Хладни рат је, у светлу сукоба у Грузији, поново постао тема не само у светским већ и у домаћим медијима. По принципу што-је-баби-мило-то-јој-се-и-снило у домаћим коментарима имплицитно је садржана више нада него закључак о почетку новог „хладног рата”. Мада се овакве наде у извесној мери могу разумети, оне не одражавају тренутну слику стварности.

Ако се „хладни рат” схвати не само као затегнутост односа међу државама – што је уобичајена појава, већ као борба суперсила за доминацију у свету онда се може рећи да је тај појам више представљао средство идеолошке манипулације него стварни одраз светских збивања током периода за који се везује. За САД „хладни рат” је представљао оправдање за многобројне интервенционистичке подухвате, тим више што су они били у нескладу са прокламованом антиколонијалном идеологијом. За несврстане земље, међу њима и Југославију та представа је служила као важан елемент унутрашње кохезије. Чак и званичној Москви која је дуго одбацивала овај термин, он је од почетка осамдесетих, послужио као средство за одржање мита о снази СССР-а који је био све неопходнији са опадањем стварне моћи.

Поглед у другу половину двадесетог века показује, насупрот тврдњама о сукобу две суперсиле сасвим другачију слику. Уз нужна поједностављивања, пре би се могло говорити, с једне стране, о ширењу планетарне америчке хегемоније, а са друге стране о покушају СССР-а да заштити сопствене границе. Иако је често оптуживана за експанзионистичку политику коју је наводно спроводила помажући револуционарне социјалистичке покрете и владе, спремност и способност СССР-а у том погледу била је веома ограничена.

Пре свега, за разлику од САД, совјетски интервенционизам није иницирао промене режима у трећим земљама. Напротив, много чешће је обуздавао револуционаре над којима је имао утицај. Могло би се чак рећи да се глобални значај СССР-а више испољавао у спутавању и каналисању револуционарних покрета, него у њиховом распламсавању. Земље источне Европе, које су прећутним договором на Јалти ушле у совјетску интересну зону, представљале су изузетак који потврђује правило. Служећи више као одбрамбени штит, а мање као плод империјалних тежњи, оне су ту функцију обавиле у тренутку када је Кремљ одлучио да жртвује источноевропске режиме зарад неопходне консолидације руског језгра. У осталим случајевима утицај СССР-а био је ограничен на помоћ партијама и лидерима који су били спремни да беспоговорно прате његове инструкције или ограничену помоћ аутохтоно успостављеним режимима. Међутим, управо карактер те подршке сведочи, мање о тежњи СССР-а да прошири социјализам у свету, а више о намери да те покрете и режиме различитим дипломатским маневрима искористи за свој политички утицај и очување сопствене безбедности.

Наравно, на основу тога не треба судити о моралности совјетске политике већ о структурално условљеној позицији СССР-а, који је чак и на врхунцу своје економске и војне моћи представљао респектабилну регионалну, дакле полупериферијску, али не и централну глобалну суперсилу. С друге стране, САД су представљале, и још увек се труде да представљају, мотор и гарант светског капиталистичког система.

Распад СССР-а и промена режима у Русији су ослабиле њен политички значај али већи проблем представља превасходна ослоњеност руске економије на сировинску основу која је, мада потенцијална благодет, гурнула Русију степеник ниже у глобалној подели рада. Тиме је приоритет спољне политике потпуно усмерен на очување суверенитета, односно монопола – већ у зависности од тачке гледишта – над експлоатацијом природног богатстава. Таква политика извесно је у супротности са визијом глобалног капитализма о „слободном тржишту” односно потпуно економском располагању свим добрима ма где се она налазила – које наравно привилегују моћније играче.

Због тога идеја о новом „хладном рату”, осим поново као идеолошка маска, тешко да може објаснити суштину актуелног спора. Истина, Русија ће се вероватно трудити да нађе савезнике где год то буде могуће. Проблем је, међутим, што за разлику од совјетске ере, када је социјалистичка идеологија представљала основ и залог савезништва, национализам на који се ослања садашњи поредак тешко може представљати оквир за чвршћа транснационална савезништва. Јачањем притиска на Русију вероватно ће јачати руски национализам. То би могло натерати земље са значајном руском популацијом на већи опрез чиме би постале санитарни кордон, али као што се показало у случају Грузије то не мора бити случај. Истовремено, међутим, јачање руског национализма јача национализме у окружењу што додатно може ослабити руску одбрамбену позицију.

Русији ће по свој прилици бити теже него СССР-у да очува своју политичку позицију. Признањем Абхазије и Јужне Осетије Русија је несумњиво ојачала свој безбедносни положај, али је истовремено сузила маневарски простор у спољној политици. Другим речима, догађаји у Грузији не само да нису увод у нови „хладни рат”, већ су на известан начин ојачале униполарност.

Социолог, доцент на 
Филозофском факултету у Београду