Sila protiv sile

Hladni rat je, u svetlu sukoba u Gruziji, ponovo postao tema ne samo u svetskim već i u domaćim medijima. Po principu što-je-babi-milo-to-joj-se-i-snilo u domaćim komentarima implicitno je sadržana više nada nego zaključak o početku novog „hladnog rata”. Mada se ovakve nade u izvesnoj meri mogu razumeti, one ne odražavaju trenutnu sliku stvarnosti.

Ako se „hladni rat” shvati ne samo kao zategnutost odnosa među državama – što je uobičajena pojava, već kao borba supersila za dominaciju u svetu onda se može reći da je taj pojam više predstavljao sredstvo ideološke manipulacije nego stvarni odraz svetskih zbivanja tokom perioda za koji se vezuje. Za SAD „hladni rat” je predstavljao opravdanje za mnogobrojne intervencionističke poduhvate, tim više što su oni bili u neskladu sa proklamovanom antikolonijalnom ideologijom. Za nesvrstane zemlje, među njima i Jugoslaviju ta predstava je služila kao važan element unutrašnje kohezije. Čak i zvaničnoj Moskvi koja je dugo odbacivala ovaj termin, on je od početka osamdesetih, poslužio kao sredstvo za održanje mita o snazi SSSR-a koji je bio sve neophodniji sa opadanjem stvarne moći.

Pogled u drugu polovinu dvadesetog veka pokazuje, nasuprot tvrdnjama o sukobu dve supersile sasvim drugačiju sliku. Uz nužna pojednostavljivanja, pre bi se moglo govoriti, s jedne strane, o širenju planetarne američke hegemonije, a sa druge strane o pokušaju SSSR-a da zaštiti sopstvene granice. Iako je često optuživana za ekspanzionističku politiku koju je navodno sprovodila pomažući revolucionarne socijalističke pokrete i vlade, spremnost i sposobnost SSSR-a u tom pogledu bila je veoma ograničena.

Pre svega, za razliku od SAD, sovjetski intervencionizam nije inicirao promene režima u trećim zemljama. Naprotiv, mnogo češće je obuzdavao revolucionare nad kojima je imao uticaj. Moglo bi se čak reći da se globalni značaj SSSR-a više ispoljavao u sputavanju i kanalisanju revolucionarnih pokreta, nego u njihovom rasplamsavanju. Zemlje istočne Evrope, koje su prećutnim dogovorom na Jalti ušle u sovjetsku interesnu zonu, predstavljale su izuzetak koji potvrđuje pravilo. Služeći više kao odbrambeni štit, a manje kao plod imperijalnih težnji, one su tu funkciju obavile u trenutku kada je Kremlj odlučio da žrtvuje istočnoevropske režime zarad neophodne konsolidacije ruskog jezgra. U ostalim slučajevima uticaj SSSR-a bio je ograničen na pomoć partijama i liderima koji su bili spremni da bespogovorno prate njegove instrukcije ili ograničenu pomoć autohtono uspostavljenim režimima. Međutim, upravo karakter te podrške svedoči, manje o težnji SSSR-a da proširi socijalizam u svetu, a više o nameri da te pokrete i režime različitim diplomatskim manevrima iskoristi za svoj politički uticaj i očuvanje sopstvene bezbednosti.

Naravno, na osnovu toga ne treba suditi o moralnosti sovjetske politike već o strukturalno uslovljenoj poziciji SSSR-a, koji je čak i na vrhuncu svoje ekonomske i vojne moći predstavljao respektabilnu regionalnu, dakle poluperiferijsku, ali ne i centralnu globalnu supersilu. S druge strane, SAD su predstavljale, i još uvek se trude da predstavljaju, motor i garant svetskog kapitalističkog sistema.

Raspad SSSR-a i promena režima u Rusiji su oslabile njen politički značaj ali veći problem predstavlja prevashodna oslonjenost ruske ekonomije na sirovinsku osnovu koja je, mada potencijalna blagodet, gurnula Rusiju stepenik niže u globalnoj podeli rada. Time je prioritet spoljne politike potpuno usmeren na očuvanje suvereniteta, odnosno monopola – već u zavisnosti od tačke gledišta – nad eksploatacijom prirodnog bogatstava. Takva politika izvesno je u suprotnosti sa vizijom globalnog kapitalizma o „slobodnom tržištu” odnosno potpuno ekonomskom raspolaganju svim dobrima ma gde se ona nalazila – koje naravno privileguju moćnije igrače.

Zbog toga ideja o novom „hladnom ratu”, osim ponovo kao ideološka maska, teško da može objasniti suštinu aktuelnog spora. Istina, Rusija će se verovatno truditi da nađe saveznike gde god to bude moguće. Problem je, međutim, što za razliku od sovjetske ere, kada je socijalistička ideologija predstavljala osnov i zalog savezništva, nacionalizam na koji se oslanja sadašnji poredak teško može predstavljati okvir za čvršća transnacionalna savezništva. Jačanjem pritiska na Rusiju verovatno će jačati ruski nacionalizam. To bi moglo naterati zemlje sa značajnom ruskom populacijom na veći oprez čime bi postale sanitarni kordon, ali kao što se pokazalo u slučaju Gruzije to ne mora biti slučaj. Istovremeno, međutim, jačanje ruskog nacionalizma jača nacionalizme u okruženju što dodatno može oslabiti rusku odbrambenu poziciju.

Rusiji će po svoj prilici biti teže nego SSSR-u da očuva svoju političku poziciju. Priznanjem Abhazije i Južne Osetije Rusija je nesumnjivo ojačala svoj bezbednosni položaj, ali je istovremeno suzila manevarski prostor u spoljnoj politici. Drugim rečima, događaji u Gruziji ne samo da nisu uvod u novi „hladni rat”, već su na izvestan način ojačale unipolarnost.

Sociolog, docent na 
Filozofskom fakultetu u Beogradu