Глумица века и прва дама Југославије

Мира Ступица (Тодоровић) рођена је у Гњилану на Косову. Са родитељима и братом Бором преселилa се у Београд уочи Другог светског рата. Живели су у малом станчићу. Били су сиротиња. Мира је ишла у трогодишњу трговачку школу.

Упознаје Миливоја Мавида Поповића познатог човека и глумца, а доста имућног кулака из Шапца.  Живели су у Шапцу у раскошној кући која је више личила на дворац. Помагала је родитеље и брата Бору. Мавид јој држи часове глуме и она почиње да се бави глумом. Продавницу у којој је требало да ради замењује позоришним даскама које живот значе.

После краће романсе, Мира се удаје за Мавида. Свадба у Београду за памћење, какву Београд дотад није видео. Окупио се тадашњи екстракрем Београда. За време окупације добијају ћерку Мину.

По ослобођењу одлазе у Ниш где играју у позоришту. Тамо долази до трзавица које ће њихов брак довести до раскида. Мавид јој каже: „Миро, ми више нисмо једно за друго. Доста ми је свега. Брак је доживео бродолом. Дошло је време да се растанемо.”

После Мавида упознаје љубав свог живота, свемоћног и славног редитеља Бојана Ступицу, чији су пријатељи Едвард Кардељ и Тито који ће од ње створити глумицу века.

Игра на сцени Југословенског драмског позоришта главне улоге у представама које режира Бојан Ступица. Касније, Бојан, Мира и Бора Тодоровић одлазе у Загреб, где праве сјајне каријере.

Враћају се у Београд где наступа у представама као главна јунакиња, наравно у режији супруга Бојана.

Њена најбоља другарица, глумица из Сарајева, невиђене лепоте, супруга политичара Цвијетина Мијатовића, умире, а месец дана касније и Бојан. Мира се удаје за Цвијетина, политичара из Босне. Када је 1980. умро друг Тито, Цвијетин као члан председништва постаје шеф државе, а Мира прва дама Југославије. Међутим, Цвијетин доживљава ускоро судбину Бојана, и Мира остаје удовица до краја живота.

Са Миром ме упознаје њен брат Бора Тодоровић кога је највише на свету волела, а Бора и ја смо били у добрим односима. Долазио је код мене често у стан да играмо шах. Једном приликом дошао је са Миром код мене. Моји синовци, одушевљени њима, замолили су их да направе заједнички снимак. И са мном су се сликали.

На премијери мог филма о Мири Траиловић у препуној сали Атељеа 212 окупио се екстракрем Београда. Ђорђе Марјановић, Оља Ивањицки, Душан Јакшић, Оливера Катарина, Илија Петковић и многе друге знамените личности, међу њима и Мира Ступица. После пројекције филма прилази ми и каже: „Ово си добро урадио.”

Јављам се Мири Ступици телефоном и предлажем јој да направим филм о њој. Одговара ми да је још рано за филм. Миро, за вас никад није рано, а може да буде – касно.

С времена на време јављам јој се телефоном да је питам како је, шта ради и на крају о снимању филма о њој.

Увек исти одговор: „Још је рано.”

На крају сам дигао руке од снимања. Једног дана звони телефон, била је Мира и пита: Шта радиш?” Одговорих: „Ништа”.

„Дођи на џин-тоник”, то је било њено омиљено пиће. Одлазим код ње кући, уз пиће каже ми да је одлучила да снимамо филм.

Пресрећан сам, снимаћу филм о глумици века. Многи су покушавали да сниме филм о њој, али све их је одбила.

Пита ме, може ли још један џин-тоник. Може и два. Може и три. Даје ми списак глумаца који ће говорити о њој: Миша Јанкетић, Милена Дравић, Петар Краљ, Ксенија Јовановић, Раде Шербеџија, Милутин Чолић, Арсен Дедић, Габи Новак, Петар Марјановић, академици Дејан Недељковић, Владимир Кањух и Добрица Ћосић.

Питам је за Бору Тодоровића њеног брата. Бора неће да говори. Знајући Миру колико воли Бору, позовем га да му кажем да снимам филм о Мири. Не говорим му ништа што ми је Мира рекла. Питам га кад је слободан. Бора каже, кад имаш екипу.

Снимим Бору у Звездара театру где је говорио о својој сестри. Јављам Мири да сам почео да снимам. Кога си првог снимио?, пита. „Сутра уз џин-тоник”, одговарам.

Код ње кући, уз пиће нестрпљива пита: „Кога си првог снимио?” „Шта мислите?”, упитах је.

„Мишу Јанкетића – не, Милену Дравић – не, Цецу Бојковић” и тако све редом док их све није набројала. „Побогу, па ко је већ једном”, реци. „Бора.”

Који Бора? Бора Тодоровић. Од среће је устала и загрлила ме. Пољубила. „Страшан си!”

Завршило се снимање. Почињем монтажу. Глумица века и прва дама Југославије нема ДВД где можемо да гледамо материјал. Код мене у стану гледамо. Бора је довози колима. Моји синовци, још деца, одушевљени њима, замоле их да се фотографишу.

Премијера је одржана у Народном позоришту у вечерњем термину на Великој сцени. Ово се први пут десило 1905. да се на Великој сцени прикаже филм крунисања краља Петра и 2005. „Време Мире Ступице”. Уприличен је коктел на који су позване угледне званице.

Новине, радио-станице, телевизије, пропратиле су овај догађај. Сутрадан код ње кући Мира је припремила мезе и пиће. Причао сам јој догодовштине са снимања.  Поклонила ми је књигу „Шака соли” са посветом.

Снимили смо Јесењинову песму „Довиђења друже мој”. Мира је учествовала у мојој књизи о животу и смрти. Касније сам јој се повремено телефоном јављао, понекад отишао на џин-тоник.

Последњи наш сусрет био је у Ургентном центру где је лежала. Тешко је говорила. Кад ме је видела руковали смо се и рекла ми – срце моје.

То је било наше последње виђење. Убрзо је напустила овај свет и отишла свом Бојану.

Редитељ