Скривена историја жена у Србији

Научна монографија проф. др Светлане Томић (која предаје на Факултету за стране језике Алфа БК универзитета у Београду) објављена је у Америци, The Hidden History of New Women in Serbian Culture: Toward a New History of Literature (Rowman & Littlefield; Lexington Books, 2022), и добила је Награду Северноамеричког друштва за српске студије као најбоља књига на енглеском језику о аспектима српске друштвене и културне историје. Ова студија говори о скривеној историји жена из друге половине 19. века и њиховим доприносима српској култури, књижевности, политици, позоришту, етнографији... дакле, чињеницама које су мало познате не само у иностранству него и у Србији. Анализирани су књижевни доприноси Драге Гавриловић, краљице Наталије Обреновић, Милке Гргурове и Јелене Ј. Димитријевић. Представљени су и примери истакнутих мушкараца који су подржавали жене, дата је компаративна студија о мемоарима истакнутих мушкараца и жена у српској култури тог времена, као и допринос преводитељки, али и покушаји жена да пре 100 година промене политику сећања. Истраживање садржи пуно доказа којима се приказује нешто другачија слика о српској историји и култури од оне која се учи по универзитетима и школама. У књизи има доста информација о европским везама жена, развоју јужнословенске културе тог периода, формирању националног канона, пробоју књижевница.

Светлана Томић (Фото: Лична архива)

У вашој студији пишете о маргинализовању жена књижевница, научница у Србији крајем 19. и почетком 20. века, а маргинализација се приписује мушким ауторитетима. На који начин и са којим најчешћим „аргументима” је деградирано њихово ауторство?

И старији и млађи етаблирани историчари попут Слободана Јовановића и Јована Скерлића игнорисали су жене као субјекте историје. Да трагедија буде већа, они су били њихови савременици. Скерлић je oбрисао први пробој већег броја књижевница у српску културу који се десио у другој половини 19. века, дакле оно што је по дефиницији промена традиције. Деретић ће тврдити да се тај пробој десио 100 година касније и не доказује своју веома крупну тврдњу да ниједна од њих није имала значаја.

Погледајте како Скерлић на почетку 20. века греши када пише о Милици Стојадиновић Српкињи. Он се у анализи преокупира трачерајским питањем (кога је песникиња волела), а потом о њој суди према аршинима француске књижевности коју је много боље познавао. Академски историчар с краја 20. века у студији која није уџбеник даје позитивне оцене прози Милеве Симић, изједначује њен таленат психолошког понирања у ликове с Лазом Лазаревићем. Али у каснијим уџбеницима, Милеву Симић не помиње.

Када је глумица-књижевница Милка Гргурова послала своје приче на конкурс, комисија Коларчеве задужбине је одбацила рукопис са образложењем да крши норму „породичног морала православних Срба”. Испоставило се да се Гргурова успротивила лицемерству и дуплим стандардима патријархалног морала који наводно поштује жену док је у стварности понижава и обезвређује.

И нису само избрисане или неадекватно истражене књижевнице него и велики број женских па и мушких ликова у прози тог времена, а реч је о канонизованим ауторима. Списак аномалија у суђењу мушких ауторитета је дугачак: о овој теми се очито може доста причати.

Спомињете Јована Скерлића, коме се приписује деградирање Исидоре Секулић, а уздизање литературе Милице Јанковић, па опет обема замерање субјективизма. Ипак неки савремени критичари ће рећи да је Исидора Секулић упркос свему данас призната и канонизована. Којим, често контроверзним, критеријумима су „баратали” аутори који нису признавали жене књижевнице?

Као научници, они нису поштовали стандарде научног рада него су уписивали властита негативна веровања и ставове о женама. Све то није без последица за друштво, културу, науку. Писати историју књижевности, а не приказати што потпуније њену прошлост, тенденциозно искључити специфичне групе ауторства (баш ону групу ауторки које су први пут прекинуле доминацију аутора, а део су стварања женске образоване елите модернизацијског периода), тумачити књижевна дела изостављајући јунакиње, то су само неки од тих критеријума. У књизи наглашавам да је игнорисање жена као субјеката историје утицало на губљење потпуније слике о мушкарцима и њиховом стваралаштву. Измицале су нам чињенице о томе шта се дешавало у политици, науци и култури, какви су односи постојали, који стваралачки пројекти су настали као плод сарадње... Наметнула се сужена и стереотипна слика о томе да су жене биле саме у својој борби и да их мушкарци нису подржавали, а то није била истина. Немогуће је испричати потпунију причу о краљици Наталији без писца Драгутина Илића, који је цео Београд дигао на ноге у жељи да спречи њено неуставно протеривање из Србије. У нашем случају, жене, па макар биле и краљице, склоњене су из историје књижевности и школског програма. Колико ђака данас зна да је краљица Наталија била и књижевница?

Јован Деретић сврстава Драгу Гавриловић у књижевницу „претежно локалног значаја”. Ни у Скерлићевој „Историји српске књижевности” не може се наћи њено име. Зашто је значајна Драга Гавриловић?

Драга Гавриловић је била учитељица из Српске Црње, која је у 19. веку била позната као прва ауторка прича и романа у српској писаној традицији. Пре ње је било славних и радо читаних ауторки поезије и документарне прозе, али за њу је специфично што се јавља у време револуционарне промене друштва, а то је увођење вишег образовања за женску децу ‒ што ће условити појаву учитељица-књижевница које су еманциповале теме, ликове и заплете српске прозе. Драга је прва међу њима обликовала бројне ликове интелектуалки, и то на афирмативан начин. Одлично је писала о својим искуствима шта је значило бити „мислећа женскиња” у време када жене ступају у јавну сферу рада, отворено је критиковала различите видове насиља према женама па и стереотипе српских писаца о женама, развила је дебату у прози, и то ону у којој бриљирају мисаоне способности жена...

Занимљив је и случај Данице Бандић коју су звали „Чика Јова у прози”. Због непризнате Данице Бандић у сенци су остали и цртежи Уроша Предића... Испричајте нам о чему је реч.

То је други пример поглавља „Неки мушкарци који су подржавали нове жене”, а надовезује се на истраживање о Драгутину Илићу и краљици Наталији. У тренутку када је био славан и признат сликар Предић је подржао књижевницу и низом илустрација обогатио је њену књигу за децу Тера баба козлиће (1923). У то време то је била радо читана књига, али касније удаљена од нас, а када је пре неколико година поново објављена, остала је без Предићевих илустрација! Било ми је важно да покажем како је Предић читао ауторку и својим сликама изграђивао њен текст, осмишљавајући нове поруке. На пример, Предић није илустровао тренутак у којем је мачка (због непажње дечака који је оставио отворена вратанца крлетке) појела птицу. Он радије црта онај трен у којем птица провирује из кавеза, а мачка стоји испод и чека, па читаоце тера да размишљају о моменту живота који захтева више опреза. Шта Предић учи децу? Ако ти је истински стало до некога, онда мораш да чуваш то биће и бринеш о њему, мораш да будеш одговоран. А погледајте колико је интересантан и онај Предићев последњи цртеж који није базиран на тексту ауторке него је настао поводом њега: поентира креативност „трећег аутора”, оног који је настао због сарадње књижевнице и сликара, фузијом њихових талената.

Већина ових имена је и данас, верујемо, мало позната широј јавности. Када је почела рехабилитација стваралаштва ових ауторки и колико је данас тешко исправити те неправде? Колико су ове жене данас заступљене у образовном систему?

Одмах када су се појавиле Драга Гавриловић и друге ауторке, нпр. учитељица Милева Симић, препознате су као важна новина, добијале су аргументоване похвале од кредибилних уредника листова и критичара; већ тада је почела да се осветљава њихова вредност; неке од њих су добиле и награду Матице српске за приче или драме, неке су биле превођене. Али, у недавно објављеној историји српске драме о њима нема ни речи! После њихове смрти, о њима су писало у штампи, било је и издавачких и интерпретативних напора од стране новинара, локалних историчара и нових историчарки.

Није ми познато да је данас иједна од њих у образовном систему или у обавезном студијском програму српске књижевности. Недавно усвојен Закон о родној равноправности налаже да се наставни програми на свим нивоима образовања уродне, што значи да би ова неправда ускоро требало да буде исправљена.

Колико је било тешко наћи релевантне изворе којима сте поткрепили ваше истраживање?

У Србији постоји обимна архивска грађа ‒ свако ко је непристрасно заинтересован за истраживање може доћи до примарних извора. С тим у вези, посебно ме радује чињеница да је у рецензији књиге америчког часописа Choice Review истакнута обимност консултоване литературе која ће, тиме што је наведена на једном месту, значајно скратити истраживачко време свима који се буду бавили овом проблематиком. Научно истраживање је колективан процес ‒ сви додајемо понеку циглу; чак и ако се нека цигла случајно или намерно постави погрешно, слободним и непристрасним истраживачким напором могуће је вршити корекције.

Како је дошло до превода вашег дела на енглески језик, тј. до пласмана на америчко тржиште?

Све је почело крајем 2019, када сам на велику северноамеричку конференцију (ASEEES) отишла захваљујући подршци америчких филантропкиња српског порекла: Специјалног фонда Ружице Поповић Крекић и Фонда у спомен др Гојка Вучковића. Након пријаве истраживања о веровањима српских интелектуалки 19. века, добила сам писмо америчког издавача о интересовању за објављивање књиге на ту тему. Потом сам саставила издавачки предлог, радила на текстовима, добила позитивне рецензије и ‒ сан је почео да постаје јава.