Верујем у сутрашњи дан

Вечност теме, тачније њена актуелност, спаја нас са сваким великим писцем, па и са Достојевским. Увек ми се чинило да су јунаци вечни, само се времена мењају. И када препознате јунака оног времена у овом данашњем, онда препознате и величину писца да ухвати људе у њиховим основним особинама.

Драмска уметница Весна Чипчић овако је у разговору за „Политику” говорила о свом новом сценском искуству, односно сусрету са бесмртним руским класиком Ф. М. Достојевским и његовим делом у Београдском драмском позоришту. Почетак сезоне театра на Црвеном крсту под мотом „Време будуће” почео је представом „Идиот” Ф. М. Достојевског у режији Ивице Буљана на сцени „Оливера и Раде Марковић”, а искусној Весни Чипчић поверен је лик Нине Александровне Иволгине.

Банално је рећи да се основне теме у људском постојању своде на борбу добра и зла, на вивисекцију љубави и власти, на откривање личних и породичних тајни, али све друго чиме се позориште бави данас је проистекло из ових античких позоришних постулата. Наша представа почива на некима од тих основних постулата који одликују ликове из „Идиота”. Кнез Мишкин је и за самог Достојевског његов најлепши књижевни лик – каже Весна Чипчић.

Роман „Идиот” је као велика енциклопедија емоција, интелекта, филозофије… Како се уклапа у мото сезоне БДП-а „Време будуће”?

Нисам толики оптимиста да верујем како ће време будуће подразумевати више емоција, интелекта и филозофије. Моје је да се надам да ће категорије које сте апострофирали бити живе и важеће, бар онолико колико ће царевати понуда јефтине забаве. Не бих се никада усудила да осуђујем било какву врсту јефтине забаве и подилажења ниским страстима, то је важећи систем вредности. Само се надам да ће емоције и ум, добра књига и велико уметничко дело имати своје место у нашим животима као призната вредност. Да буде валоризована од стране државе која је основни чувар културних вредности земље и друштва. У том смислу сагледавам и „Време будуће”. Имам, срећом, добру нарав која ме је одредила да верујем у сутрашњи дан. Можда сам то дужна и својој деци, уметницима, чија је каријера везана за простор ове земље и земље у којој смо некада живели.

По чему је у вашем читању особена ваша јунакиња Нина Александровна Иволгин?

Уверење глумца је важна категорија која проистиче из веровања писцу, односно драматургу и редитељу, и свим колегама са којима ради. Имам дугу каријеру у којој сам се наиграла разних улога, на репертоару је неколико мојих представа које привлаче гледаоце у БДП-у, али и у ЈДП-у, што ми даје право да кажем следеће: да нисам веровала у Нину Александровну, и у место које су јој дали драматург и редитељ, не бих је ни играла.

Да ли су ова наша времена „идиотска”? Које „семе” треба посадити и узгајати у ово време?

Никада се не бих усудила да кажем како су времена „идиотска”. Не мислим ни да је Достојевски писао да би говорио о „идиотском” времену. Ова наша времена су тешка, а сви смо ми склони да идеализујемо времена прошла. За мене је слика једног времена владајући систем вредности у њему. То што се мој систем вредности не поклапа са владајућим, не значи да су времена идиотска. То само значи да су се времена променила, а мој систем вредности можда није на цени. Или не онолико колико бих ја желела. Трудим се да као уметник разумем оно што представља данашњу спознају света, данашње читање класика, данашњу уметничку понуду у позоришту и на филму и често мислим да ми то успева. То са семеном које успева, давно сам научила. У мојим баштама у Кнегиње Зорке и на Дивчибарама, могу да вам покажем свако дрво и сваку биљку коју сам посадила, да вам кажем када је то било, да објасним одакле сам донела семе и шта сам све радила да бих имала резултат који је тако видљив и тако леп. То је једино семење у које се разумем и чији изданак и плод зависе од мене.

Свет пролази кроз период који помало личи на предапокалиптично стање. Да ли је зачарани круг патње и потребе да је наносимо другима, могуће прекинути?

Претпостављам да мислите на ратове који се одвијају у свету, пре свега на рат у Украјини. То су ужасне судбине људи о којима ви и ја сазнајемо путем медија, у зависности ко нам их презентира. Моја моћ да утичем на било шта у том међународном одмеравању снага, равна је нули. Могу јавно да кажем да осуђујем агресију на било коју земљу, али ту се завршава моја акција. Можда сам мало моћнија када се придружим активистима који се боре за еколошко очување Србије, и задовољнија јер видим да нас је све више.

Потреба да се другима наноси патња? Када то кажете, и сместите то у зачарани круг, заиста је тешко смислити начин да се то прекине. Хоћу рећи, нема те психотерапије која би дала резултат. Међутим, нити мислим да је то зачарани круг, нити потреба да се патња наноси другима. Мислим да је свет данас поприште интересних сила, великих и највећих, и да се распоред сила на планети тренутно мења. Мали, по правилу страдају, мале нико не пита и само је питање мудрости како се сачувати од баре пуне крокодила.