Verujem u sutrašnji dan

Večnost teme, tačnije njena aktuelnost, spaja nas sa svakim velikim piscem, pa i sa Dostojevskim. Uvek mi se činilo da su junaci večni, samo se vremena menjaju. I kada prepoznate junaka onog vremena u ovom današnjem, onda prepoznate i veličinu pisca da uhvati ljude u njihovim osnovnim osobinama.

Dramska umetnica Vesna Čipčić ovako je u razgovoru za „Politiku” govorila o svom novom scenskom iskustvu, odnosno susretu sa besmrtnim ruskim klasikom F. M. Dostojevskim i njegovim delom u Beogradskom dramskom pozorištu. Početak sezone teatra na Crvenom krstu pod motom „Vreme buduće” počeo je predstavom „Idiot” F. M. Dostojevskog u režiji Ivice Buljana na sceni „Olivera i Rade Marković”, a iskusnoj Vesni Čipčić poveren je lik Nine Aleksandrovne Ivolgine.

Banalno je reći da se osnovne teme u ljudskom postojanju svode na borbu dobra i zla, na vivisekciju ljubavi i vlasti, na otkrivanje ličnih i porodičnih tajni, ali sve drugo čime se pozorište bavi danas je proisteklo iz ovih antičkih pozorišnih postulata. Naša predstava počiva na nekima od tih osnovnih postulata koji odlikuju likove iz „Idiota”. Knez Miškin je i za samog Dostojevskog njegov najlepši književni lik – kaže Vesna Čipčić.

Roman „Idiot” je kao velika enciklopedija emocija, intelekta, filozofije… Kako se uklapa u moto sezone BDP-a „Vreme buduće”?

Nisam toliki optimista da verujem kako će vreme buduće podrazumevati više emocija, intelekta i filozofije. Moje je da se nadam da će kategorije koje ste apostrofirali biti žive i važeće, bar onoliko koliko će carevati ponuda jeftine zabave. Ne bih se nikada usudila da osuđujem bilo kakvu vrstu jeftine zabave i podilaženja niskim strastima, to je važeći sistem vrednosti. Samo se nadam da će emocije i um, dobra knjiga i veliko umetničko delo imati svoje mesto u našim životima kao priznata vrednost. Da bude valorizovana od strane države koja je osnovni čuvar kulturnih vrednosti zemlje i društva. U tom smislu sagledavam i „Vreme buduće”. Imam, srećom, dobru narav koja me je odredila da verujem u sutrašnji dan. Možda sam to dužna i svojoj deci, umetnicima, čija je karijera vezana za prostor ove zemlje i zemlje u kojoj smo nekada živeli.

Po čemu je u vašem čitanju osobena vaša junakinja Nina Aleksandrovna Ivolgin?

Uverenje glumca je važna kategorija koja proističe iz verovanja piscu, odnosno dramaturgu i reditelju, i svim kolegama sa kojima radi. Imam dugu karijeru u kojoj sam se naigrala raznih uloga, na repertoaru je nekoliko mojih predstava koje privlače gledaoce u BDP-u, ali i u JDP-u, što mi daje pravo da kažem sledeće: da nisam verovala u Ninu Aleksandrovnu, i u mesto koje su joj dali dramaturg i reditelj, ne bih je ni igrala.

Da li su ova naša vremena „idiotska”? Koje „seme” treba posaditi i uzgajati u ovo vreme?

Nikada se ne bih usudila da kažem kako su vremena „idiotska”. Ne mislim ni da je Dostojevski pisao da bi govorio o „idiotskom” vremenu. Ova naša vremena su teška, a svi smo mi skloni da idealizujemo vremena prošla. Za mene je slika jednog vremena vladajući sistem vrednosti u njemu. To što se moj sistem vrednosti ne poklapa sa vladajućim, ne znači da su vremena idiotska. To samo znači da su se vremena promenila, a moj sistem vrednosti možda nije na ceni. Ili ne onoliko koliko bih ja želela. Trudim se da kao umetnik razumem ono što predstavlja današnju spoznaju sveta, današnje čitanje klasika, današnju umetničku ponudu u pozorištu i na filmu i često mislim da mi to uspeva. To sa semenom koje uspeva, davno sam naučila. U mojim baštama u Kneginje Zorke i na Divčibarama, mogu da vam pokažem svako drvo i svaku biljku koju sam posadila, da vam kažem kada je to bilo, da objasnim odakle sam donela seme i šta sam sve radila da bih imala rezultat koji je tako vidljiv i tako lep. To je jedino semenje u koje se razumem i čiji izdanak i plod zavise od mene.

Svet prolazi kroz period koji pomalo liči na predapokaliptično stanje. Da li je začarani krug patnje i potrebe da je nanosimo drugima, moguće prekinuti?

Pretpostavljam da mislite na ratove koji se odvijaju u svetu, pre svega na rat u Ukrajini. To su užasne sudbine ljudi o kojima vi i ja saznajemo putem medija, u zavisnosti ko nam ih prezentira. Moja moć da utičem na bilo šta u tom međunarodnom odmeravanju snaga, ravna je nuli. Mogu javno da kažem da osuđujem agresiju na bilo koju zemlju, ali tu se završava moja akcija. Možda sam malo moćnija kada se pridružim aktivistima koji se bore za ekološko očuvanje Srbije, i zadovoljnija jer vidim da nas je sve više.

Potreba da se drugima nanosi patnja? Kada to kažete, i smestite to u začarani krug, zaista je teško smisliti način da se to prekine. Hoću reći, nema te psihoterapije koja bi dala rezultat. Međutim, niti mislim da je to začarani krug, niti potreba da se patnja nanosi drugima. Mislim da je svet danas poprište interesnih sila, velikih i najvećih, i da se raspored sila na planeti trenutno menja. Mali, po pravilu stradaju, male niko ne pita i samo je pitanje mudrosti kako se sačuvati od bare pune krokodila.