(Ne)uništivi duh palanke

Polazeći od „Gospođe ministarke”, Nušićeve sočne, vrcave, svevremene komedije o neutoljivoj žeđi i gladi za visokim društvenim položajima, neospornom remek-delu naše dramske književnosti, reditelj Veljko Mićunović stvara scenski preciznu, očaravajuću predstavu u duhu teatra apsurda (dramaturg Slobodan Obradović). Estetski srodna njegovoj ranijoj, već antologijskoj predstavi „Očevi i oci”, ova „Ministarka” se gradi postojano, strpljivo, pomalo i snoliko, u maniru jedne dubinski promišljene, specifične slepstik komedije.

Pozornica je doslovno zatrpana kaučima, foteljama, trosedima, dvosedima, raspoređenima na nekoliko nivoa, što pomalo podseća na dizajn pomenute predstave „Očevi i oci”, a ovde se to može razumeti u vezi sa „foteljašima”, lovcima na društvenu udobnost (scenografija Zorana Petrov). Odatle, kao neki gmizvaci, ispuzavaju akteri, mahom ljigavci, beskičmenjaci, lezilebovići koji očekuju korist od jahanja na društvenim jaslama; od Živke (Ksenija Mišič), preko Ujka Vase (Vojko Belšak), Ninkovića (Petja Labović), Tetka Savke (Irena Varga) do Nikaragve (Davor Herga) i drugih živopisnih stvorova, autentično, groteskno uobličenih. Ne ispuzavaju oni samo iz utroba fotelja, već i iz kredenaca, frižidera i veš-mašina, takođe zguranih na ovoj uzbudljivo definisanoj sceni, što asocira i na postupke likova kradljivaca iz „Ožalošćene porodice”. Kostim Lea Kulaša je usklađeno stilizovan u retro maniru, zavodljiv u razmaštanoj kitnjastosti.

Nušićeva komedija je značenjski osavremenjena, adaptirana, začinjena još iščašenijim detaljima, bliskijim rastegnutijem apsurdu jednog Dušana Kovačevića, na primer u Rakinoj (Blaž Dolenc) slikovitoj postavci, kao tridesetogodišnjaka koji i dalje ide u osnovnu školu. Uvedeno je i nekoliko songova koji u lepršavo nostalgičnom stilu donose savremene komentare o borbi za opstanak u dobu ciničnog koristoljublja (kompozitorka Nevena Glušica). Oni dodaju i ironično oblikovane, kabaretske crte, ovom izuzetnom, punom i potpuno zaokruženom tumačenju „Gospođe ministarke”, koja je u isto vreme urnebesno zabavna, u jednom suptilnom, nekonvencionalnom obliku, ali i katarzična u pogledu oslobađajućeg susreta sa ljudskim nakaznostima, reklo bi se neiskorenjivim.

Druga predstava na programu 71. Sterijinog pozorja koja je došla van Srbije, „Šine”, u režiji Milana Neškovića, nije tako suptilna, naprotiv. Brutalistički rukopis Milene Marković, ovde je uglavnom protumačen bez (potrebne) poetizacije, ili nekog drugog oblika distance, u glavnom toku radnje. Fragmentarni prizori su scenski neizbrušeni, previše su direktni u surovosti, jednoznačni su toliko da postaju zamorni. Verbalno i fizičko nasilje se izliva bez mere, suvo realistički, čime se gubi mogućnost izražavanja univerzalnijih značenja, svevremenosti ljudske bestijalnosti, dubokih poriva ka činjenju nasilja, u vremenu rata. Rediteljski postupak koji opravdano pokušava da donese nekakav kontrast, drugačiju osećajnost, je uvođenje songova, benda koji uživo izvodi poznate stare pop pesme (muzički koncept Boris Šavija). One svakako označavaju odmak od brutalističke radnje i neosporno jesu atraktivne po sebi, ali nisu organski povezane sa glavnim tokom događaja.

Predstava „Gospa Nola”, nastala prema istoimenoj pripovetki Isidore Sekulić, objavljene u „Hronici palanačkog groblja”, donosi takođe savremeno tumačenje, u značenjskom, kao i u formalno-žanrovskom smislu. U priču o Noli, stamenoj, ogrubeloj, muškobanjastoj ženi, odgovarajućeg izdanka tvrdog patrijarhata, utkana je i savremena, dokumentarističkim rukopisom ispisana priča o Milici koja, poput Nole, želi da ima decu, ali ne može, zbog čega prolazi kroz pakao veštačke oplodnje, kao i usvajanja, čime se Nolina sudbina ukazuje kao ponavljajuća, opšta (dramatizacija i dramaturgija Aleksandra Jovanović). Uvođenje te linije radnje idejno jeste opravdano, ali je u celini opteretilo, možda i oštetilo kompaktnu celinu osnovnog narativa, već dovoljno ambicioznog; zato se može reći da se moglo i bez nje, jer je glavna pripovest već dovoljno univerzalizovana.

Režija Sonje Petrović je izuzetno zanimljiva, izgrađena je na stilizaciji, formalizovanom jeziku koji otuđuje mogući sentiment i patetiku, što je važno, imajući u vidu teme predstave, žensku borbu za ljubav, kao takvu, za istinski svetlu budućnost, u okolnostima preplavljujuće palanačke svesti koja suštinski suzbija i slobodu i istinu i ljubav. Muzika i scenski pokret imaju važnu ulogu u izgradnji, ali u isto vreme u razgradnji narodne tradicije; u dramsku strukturu su postojano uključene horske pesme i igra, odjeci nasleđa, ali uz jake primese savremenosti izraza, vizuelnog, muzičkog, koreografskog (scenografija Marija Kalabić, kostim Irina Somborac, koreografija Jovana Rakić). Upotrebljavaju se hladna neonska svetla i mikrofoni, a pored muzike i songova su važni i zvuci koje glumci često i sami proizvode, dajući nekakav ritualni ritam radnji; ta „ritualizacija” takođe ukazuje na repetativnost društvenog, palanačkog ponašanja, na obrasce koji su neumoljivi, večni. Neobično je izazovan i izbor da Nolu igraju četiri glumice, u Nolinim različitim životnim dobima; na taj način se intrigantno izražavaju promene protagonistkinje, ali i epska razgranatost prikaza njenog života, i postojanog otpora protiv malograđanskog duha.