(Не)уништиви дух паланке

Полазећи од „Госпође министарке”, Нушићеве сочне, врцаве, свевремене комедије о неутољивој жеђи и глади за високим друштвеним положајима, неоспорном ремек-делу наше драмске књижевности, редитељ Вељко Мићуновић ствара сценски прецизну, очаравајућу представу у духу театра апсурда (драматург Слободан Обрадовић). Естетски сродна његовој ранијој, већ антологијској представи „Очеви и оци”, ова „Министарка” се гради постојано, стрпљиво, помало и снолико, у маниру једне дубински промишљене, специфичне слепстик комедије.

Позорница је дословно затрпана каучима, фотељама, троседима, двоседима, распоређенима на неколико нивоа, што помало подсећа на дизајн поменуте представе „Очеви и оци”, а овде се то може разумети у вези са „фотељашима”, ловцима на друштвену удобност (сценографија Зорана Петров). Одатле, као неки гмизваци, испузавају актери, махом љигавци, бескичмењаци, лезилебовићи који очекују корист од јахања на друштвеним јаслама; од Живке (Ксенија Мишич), преко Ујка Васе (Војко Белшак), Нинковића (Петја Лабовић), Тетка Савке (Ирена Варга) до Никарагве (Давор Херга) и других живописних створова, аутентично, гротескно уобличених. Не испузавају они само из утроба фотеља, већ и из креденаца, фрижидера и веш-машина, такође згураних на овој узбудљиво дефинисаној сцени, што асоцира и на поступке ликова крадљиваца из „Ожалошћене породице”. Костим Леа Кулаша је усклађено стилизован у ретро маниру, заводљив у размаштаној китњастости.

Нушићева комедија је значењски осавремењена, адаптирана, зачињена још ишчашенијим детаљима, блискијим растегнутијем апсурду једног Душана Ковачевића, на пример у Ракиној (Блаж Доленц) сликовитој поставци, као тридесетогодишњака који и даље иде у основну школу. Уведено је и неколико сонгова који у лепршаво носталгичном стилу доносе савремене коментаре о борби за опстанак у добу циничног користољубља (композиторка Невена Глушица). Они додају и иронично обликоване, кабаретске црте, овом изузетном, пуном и потпуно заокруженом тумачењу „Госпође министарке”, која је у исто време урнебесно забавна, у једном суптилном, неконвенционалном облику, али и катарзична у погледу ослобађајућег сусрета са људским наказностима, рекло би се неискорењивим.

Друга представа на програму 71. Стеријиног позорја која је дошла ван Србије, „Шине”, у режији Милана Нешковића, није тако суптилна, напротив. Бруталистички рукопис Милене Марковић, овде је углавном протумачен без (потребне) поетизације, или неког другог облика дистанце, у главном току радње. Фрагментарни призори су сценски неизбрушени, превише су директни у суровости, једнозначни су толико да постају заморни. Вербално и физичко насиље се излива без мере, суво реалистички, чиме се губи могућност изражавања универзалнијих значења, свевремености људске бестијалности, дубоких порива ка чињењу насиља, у времену рата. Редитељски поступак који оправдано покушава да донесе некакав контраст, другачију осећајност, је увођење сонгова, бенда који уживо изводи познате старе поп песме (музички концепт Борис Шавија). Оне свакако означавају одмак од бруталистичке радње и неоспорно јесу атрактивне по себи, али нису органски повезане са главним током догађаја.

Представа „Госпа Нола”, настала према истоименој приповетки Исидоре Секулић, објављене у „Хроници паланачког гробља”, доноси такође савремено тумачење, у значењском, као и у формално-жанровском смислу. У причу о Ноли, стаменој, огрубелој, мушкобањастој жени, одговарајућег изданка тврдог патријархата, уткана је и савремена, документаристичким рукописом исписана прича о Милици која, попут Ноле, жели да има децу, али не може, због чега пролази кроз пакао вештачке оплодње, као и усвајања, чиме се Нолина судбина указује као понављајућа, општа (драматизација и драматургија Александра Јовановић). Увођење те линије радње идејно јесте оправдано, али је у целини оптеретило, можда и оштетило компактну целину основног наратива, већ довољно амбициозног; зато се може рећи да се могло и без ње, јер је главна приповест већ довољно универзализована.

Режија Соње Петровић је изузетно занимљива, изграђена је на стилизацији, формализованом језику који отуђује могући сентимент и патетику, што је важно, имајући у виду теме представе, женску борбу за љубав, као такву, за истински светлу будућност, у околностима преплављујуће паланачке свести која суштински сузбија и слободу и истину и љубав. Музика и сценски покрет имају важну улогу у изградњи, али у исто време у разградњи народне традиције; у драмску структуру су постојано укључене хорске песме и игра, одјеци наслеђа, али уз јаке примесе савремености израза, визуелног, музичког, кореографског (сценографија Марија Калабић, костим Ирина Сомборац, кореографија Јована Ракић). Употребљавају се хладна неонска светла и микрофони, а поред музике и сонгова су важни и звуци које глумци често и сами производе, дајући некакав ритуални ритам радњи; та „ритуализација” такође указује на репетативност друштвеног, паланачког понашања, на обрасце који су неумољиви, вечни. Необично је изазован и избор да Нолу играју четири глумице, у Нолиним различитим животним добима; на тај начин се интригантно изражавају промене протагонисткиње, али и епска разгранатост приказа њеног живота, и постојаног отпора против малограђанског духа.