Ћирин марш на Дрину

Машиновођа се попео на ситну дизелку и гланца њен жути знак. Сунце одблескује на лиму локомотивице и по том сјају нико не би рекао да се на пут спрема музејски примерак. Отправници и кондуктери у новим униформама, на раменима еполете са чиновима. Парадирају по перону пуни себе. Одела су граораста, од лана. Изгледају као глумци у Дизниленду српских железница. На првом колосеку се формира композиција од вагона са дрвеним седиштима. У вагон-бифе чувени мокрогорски конобар Драгиша Митровић Брзи утоварује пакете киселе воде и сокова. Ради то, наравно, брзо. Све је чисто и спремно за представу. Ту је и трубачки оркестар, поређан у шпалир. Чекају важне госте из врха железнице – па да почну.

Данас је велики дан за Мокру Гору. После финансијског успеха Шарганске осмице, отвара се нова пруга. Ћира креће на свој марш према Дрини.

Шеф Медија центра железнице Миле Локас, бивши танјуговац па зна шта седмој сили треба, дели новинарима папир са корисним информацијама. Из Милетовог папира сазнајемо да је „музејско-туристичка пруга уског колосека (760 милиметара) од Мокре Горе до Добруна дуга 15 километара и 250 метара, од чега је на територији Железница Србије шест километара и 850 метара. Поред шина и прагова, на овој релацији било је неопходно изградити и пратећу железничку инфраструктуру, укључујући и два нова тунела. Музејски воз ’Носталгија” овом пругом моћи ће да се креће брзином и до 30 километара на сат”.

Е, па та брзина већ обећава. Та брзина уопште није музејска – већ реална. Том брзином јуре домаћи возови. У просеку. Па онда, и та „Носталгија” могла би да се комотно зове и „Реалгија”.

„Носталгија” креће уз трубаче

Стиже и генерални директор железнице мр Миланко Шаранчић, у тегет је оделу на беле пруге, „чикаго” стил. Трубачи га дочекују громогласно. Са њим је и генерални Жељезница Републике Српске Петко Станојевић. У конференцијској сали у станичном хотелу, потписују Привремени споразум о регулисању међусобних односа у одвијању железничког саобраћаја од Мокре Горе до Добруна и Споразум о уступању на коришћење и одржавање дела пруге Жељезница Републике Српске, чиме се стичу услови да музејски воз српских железница „Носталгија” новоизграђеном пругом уског колосека крене до Добруна.

Баш лепо, значајан датум, чуди само што нема никог од политичара из врха да скупу „да тежину”, да не кажемо ширину јер је пруга уског колосека. Али, зна се у овој земљи, пруга је суштински освештана тек кад се њоме провоза министар. Без неког министра, оваква свечаност је као свадба без кума; навика је друга природа.

Тарабићи видели гвоздени пут

Али, генерални Шаранчић се добро држи; поздравља споразум истичући да је он заправо у стварност преточио пророчанство српског пророка Митра Тарабића, који је рекао: „... Проћи ће подоста година па ће се људи опет сетити гвозденог пута, те ће испотекаре обновити овај пут. Само, њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве, одморишта и уживанције...”

Шта је код Тарабића истина, а шта је по потреби додавано, уопште не може да се установи јер оригиналних списа нема, али свеједно, лепо звучи да су чобани из оближњих Кремана видели будућност. (Тако је и Душан Ковачевић стављао у Креманско пророчанство реченице по потреби, у вези са називом једног другог села...)

Ћира устао из музеја

Како било, али чињеница је да је пругом узаног колосека између Ужица и Вишеграда парна локомотива почела саобраћај 15. јануара 1925. године а укинута је 28. фебруара 1974. јер су стручњаци проценили да је неисплатива. Воз је пругом саобраћао тачно 49 година и 25 дана, од Ужица, преко шарганског превоја према Вишеграду и даље према мору, до Дубровника. Тада се од Београда до мора, у дрвеним вагонима, путовало два дана и две ноћи. Била је то домаћа варијанта Транссибирске железнице.

Ћира је устао из железничарског музеја, као да му у личној карти пише Сава Савановић, тачно 30. августа 2003. године када су Железнице Србије обновиле Шарганску осмицу, као музејско-туристичку пругу од Мокре Горе до Шаргана. У тих 15 и по километара, композиција скоро увек пуна путника пролази кроз 20 тунела дугих пет и по километара и пет мостова, уз успон од 18 промила, а висинска разлика од 300 метара на удаљености од три и по километра савладана је успоном преко брда правећи фигуру броја осам. По томе је Шарганска осмица јединствена у Европи и једна је од највећих железничко-туристичких атракција на континенту.

Шта значе три осмице

Продужетак Шарганске осмице према Вишеграду, у првој фази до манастира Добрун, уприличен је на Велику Госпојину, да се запише, 28. 8. 2008. Ако три деветке у датуму значе нешто лоше, онда би три осмице могле да буду добар знак. Неки нумеролози би помислили да није без дубљег разлога да се Шарганска осмица продужава баш на овај датум!?

Поменимо још да је први човек српских железница истакао инжењера Радована Глибетића као најзаслужнијег за обнављање ћириног пута преко Шаргана и ка Дрини. Глибетића налазимо на станици Мокра Гора. То је необичан човек, изгледом се одваја од осталих директора у врху српске Железнице. У директорском иконостасу, који се све у оделима саборно окупио поред ћирине композиције, Глибетић личи на Елвиса Прислија: коса у ћуби чешљана уназад, бела рокенрол кошуља, кожна јакна, фармерке и каубојске чизме.

Глибетић је рођен овде, у Мокрој Гори, и он је замислио и „гурао” да се оствари пророчанство сељака из Кремана о гвозденом коњу.

Зелени мост на Белом Рзаву

Воз креће. Брзо излази из села и прелази реку Бели Рзав с којом ће се претицати све до границе с Републиком Српском, до Вардишта. Глибетић нам објашњава да Бели Рзав силази у Мокрогорску котлину са Таре, из Заовинског језера, а у Вардишту се спаја са Црним Рзавом који се спушта са Златибора. У том виру где се две реке спајају температура воде је различита. Црни Рзав је топла река, температура му достиже и 25 степени, и у том делу вира људи се купају, а у оном где рези Бели Рзав – хлади се пиво. Те две планинске реке праве Велики Рзав, који не треба мешати са ариљским Рзавом, и који се после десетак километара улива у Дрину.

Прелазимо зелени мост на Белом Рзаву. На мосту су замењени само храстови прагови и свеже је офарбан, иначе га није ухватила нигде рђа, стоји цео какав је и био од када је направљен почетком прошлог века. Глибетић каже да је мост нитован и да су у то време мајстори који су радили пругу били толико вешти да је испод моста ложена ватра на којој су се загревали закивци, па су тако врели бацани горе на мост где су их мајстори клештима хватали у лету и одмах гурали у отворе за закивање. Скоро да није било промашеног клина.

Воз се не вере по брдима, као на Шарганској осмици, али је пролазак кроз кањон драматичан. Предели су ненастањени, над возом се дижу и шире врлетне стене, које су светле, голе, по избочинама стена хвата се корење усамљених борова. Тек на врху стена је капа густе шуме. Река је све време бистра и брза. Сунце јој обележава ток на округлим каменовима преко којих клизи као хоризонтални слап.

Коло у манастиру

Граница је на излазу из тунела број 53, који чува бела скулптура српског војника. Преглед личних карата се брзо завршава. Следећа станица је уз саме зидове манастира Добрун. Воз дочекује народно весеље на челу са владиком. На лицима људи радост што је воз из Србије поново дошао у Добрун, после 34 године. Ту је за сада крај пута. Од Добруна до Вишеграда изграђено је већ око седам километара пруге, преостао је још само километар и по па ће онда и на Дрини ћуприја и родна кућа Иве Андрића и Вишеградско језеро бити део уживања ћириних путника.

У манастиру Добруну срећемо и калуђера занимљивог изгледа; јарко румено лице које истиче дугачка седа коса везана у реп и иста таква брада. Упознали смо га обилазећи претходног дана оближњу област у народу прозвану Дражевина. Оца Јована смо снимили, тамо, како игра фудбал са полазницима Међународне сликарске школе на ливади поред потока у чијем се имену чује како бучи вода – Ундруља.

У манастирском дворишту постављене су шатре за великогоспојински вашар, трубачи свирају коло и народ се хвата за руке. Коло се шири поред цркве која је подигнута 1219. године, а у њој се налазе фреске цара Душана, царице Јелене и наследника Уроша. Фреске су добро очуване. Окер на њиховим лицима је још свеж и дискретан. Живеће овај народ.